Kada pričamo o letovnju za vreme Tita, pa osamdesetih, znalo se u celoj Jugoslaviji.
Pravac Crna Gora, Hrvatska ili Slovenija. Ništa Turska, retko, baš retko Grčka. O današnjim alternativama da i ne govorimo. Bugarska, Kipar, ma kakvi. Danas je odlazak u zemlje bivše jugoslovenske republike na krajnjoj listi prioriteta, nekada je to bila jedna država.
[adsenseyu1]
Zato nas je i dirnuo status jednog jugonostalgirača, očigledno zaljubljenog u nekadašnje odlaske na more, sa brojnim pauzama, sa sporijim i punijim automobilima, sa kamp prikolicama, sa roštiljima i paradajzom.
Probudiće verovatno uspomene mnogih od vas, pa zato posle detaljnog čitanja simpatičnog memoara pozivamo vas da opišete i vaša letovanja koja su bila nekada.
Sa roditeljima, sa babama i dedama, kada je miris jadrana bilo jedino što se sanjali i zamišljali u vrelim letnjim mesecima. Moramo i da se zahvalimo stranici „Pišanje uz vetar“, koja je mnoge vratila nekoliko decenija unazad.
[adsenseyu4]
„Eeee, ne znaju naša deca kako je nekad bilo za vreme Tita.. Opreme se dve tri porodice, natrpaju sve u „stojadina“, i polako kroz gudure i klisure, sve do mora.
https://youtu.be/RAn9sj4yFog
Bosna, Hrvatska, Srbija, Slovenija, ne znaš gde je lepša priroda..pa se stane da se ruča…pa da šofer odmori, deca da se izđipaju. Pa se odbrojavalo koliko još dok se ne pojavi onaj mali plavi trougao iza grupe brda i planina…
[adsenseyu1]
Pa ciči onaj koji ga prvi ugleda..pa on postaje sve veći i veći, svi znojavi, ušmurani, musavi od povraćanja, ali srećni klimu imo niko nije. Niko telefone, niko tablete ni laptopove. Otac/šofer se poštovao, majka slušala.
A na moru, kampovanje. Bože radosti. Mame spremaju ručak na plinskoj boci, tate nameštaju „kuće“, a deca jurcaju okolo nestrpljivo čekajući kad će svi zajedno da se presele na plažu.
I da, jeo se paradajz na plaži, ali tako smo svi živeli i sa istom radošću letovali, i bilo nam je lepo.
[adsenseyu4]
I ne nije bilo mržnje među narodima i da nosila sam i dimije kod prijatelja u Novom Pazaru, koje smo upoznali na moru. A onda je neko izmislio da treba da se mrzimo.
I da sada mi odavde ne traba da idemo kod njih tamo, gde smo uvek išli i gde smo svi bili sretni sa malo para, i sa normalnim platama. Od kojih ti je i ostajalo kad se vratiš s mora.
Danas dižeš kredit da ideš na more i to u Grčku. I onda svima odjednom prija „toplije“ more, „čistije“ plaže, „ljubazniji“ meštani, lepši sirevi i masline. Nije istina. Samo smo ukleti, jadni, napaćeni, prinuđeni da idemo gde je najjeftinije, a to su grčki zaseoci.
Ostrva i dalje nisu za raju. I da, nikad nismo ni želeli te Maldive, nismo ih nigde mogli ni videti, kao sad na slikama bogataša po novinama i insagramima, estradnih uvlakača, raznih funkcionera i njihovih konkubina.
Običan narod to nema. A možda i bolje.. Ne prodajite dušu đavolu zarad par fotki na društvenim mrežama! Ima nas, iz sedamdeset i neke koji ćemo tu skromnost dobro razumeti.“
[adsenseyu5][adsenseyu5]
