Sanela je rešila da sa svima podeli svoju životnu priču, iako će je mnogi osuditi.
Ona je žarko želela dete, ali sa čovekom kog je istinski volela. To je i ostvarila, ali ne na način na koji je planirala.
Ovo je njena ispovest:
„Pre nego što sam se udala bila sam vesela devojka, uvek spremna na zezanje i flert. Pre njega sam bila s jednim dečkom, koji se preselio u Sarajevo i tako sam patila za njim mnogo, mnogo.
[adsenseyu1]
Bojan (moj sadašnji muž) je odmah počeo da obleće oko mene posle tog momka. Kad smo Bojan i ja počeli da se zabavljamo, mnogo me je gušio i želela sam da pobegnem. Živimo u maloj sredini, to je bilo sramotno, ali ne i retko.
Pobegla sam s jednim čovekom iz drugog sela, divan, predivan. Otišli smo u Beograd, gde smo izlazili i zezali se. Međutim, onda se pojavio Bojan i krenuo da kukumače da se vratim, da me voli… da sam sve njegovo.
Vratila sam se. Vratila sam se jer me je bilo sramota i shvatila sam da s njim mogu da ostarim, a ako pukne bruka, neće me niko hteti. Tad sam već imala oko 25 godina.
[adsenseyu4]
Sad je vreme drugačije, onda je tako bilo. Nisam imala mnogo svesti o tome koliko i šta sve mogu. Koliko god da smo imali nezaštićene odnose, jednostavno nisam ostajala trudna!
Ja sam bila očajna, on se sklanjao od mene. Na kraju smo postali maltene ko prijatelji. U međuvremenu je počeo rat i u naše selo su došle izbeglice. Među njima i moja najveća prva ljubav se vratila iz Sarajeva.
Taman u tom periodu smo se Bojan i ja venčali. Noć pred svadbu spavala sam sa mojom najvećom ljubavi kako me nikad ne bi zaboravio.
Kako bi mi oprostio što ga nisam čekala. Nekako smo se mi skapirali i nastavili smo da se viđamo iako sam u braku.
[adsenseyu1]
I eto… negde 1995. godine sam ostala trudna. Rodila sam sina. Nikad nisam rekla nikome čiji je! Mislila sam da niko ne zna. A onda je moj sin počeo da raste i sve više liči na moju prvu ljubav, tajnu ljubav.
To je shvatila i sestra mog muža i počela je da me ignoriše i da me nipodaštava. Odnosno, ponašala se kao da ne postojim.
To me je bolelo, ali sam se maksimalno posvetila detetu. Sad je on sjajan momak. A moj muž je godinama kopnio. Dobio je razne bolesti koje su ga iznutra jele. I nedavno je saznao da je neplodan. Taj dan neću zaboraviti.
Sedi ispred kuće i ćuti. I ja kažem šta je bilo… On kaže da mi je sve oprošteno.
Dugo smo plakali… i izmirili se konačno srećni i zadovoljni. A onda je počeo horor!
Njegova sestra i familija je krenula da me ignoriše, da ignorišu našeg sina i da se ponašaju ko da nismo rod. Mnogo boli, mnogo…“
[adsenseyu4][adsenseyu4][adsenseyu5][adsenseyu5]
