Doktor Srboljub Živanović, patolog koji je 1964. predvodio ekshumacije u Jasenovcu, priseća se za Srbija Danas najpotresnijih detalja svog istraživanja.
Srboljub Živanović (83) je po objavljivanju izveštaja svoje komisije 1964. godine morao da pobegne iz Jugoslavije pošto se komunističkim vlastima nije dopalo to što je utvrđeno da je u sistemu logora Jasenovac ubijeno više od 700.000 Srba.
Čuveni patolog još od 1968. godine živi u Londonu, a u Beograd je prethodnih dana došao kako bi na Sajmu knjiga gostovao na promociji publikacije „Svetac“ istoričara Momčila Diklića, u kojoj se objašnjavaju razlozi zašto Alojzije Stepinac ne sme biti kanonizovan.
„Savez boraca Hrvatske i Savez boraca BiH tražili su 1962. godine da se nešto uradi po pitanju tačnog preobrajavanja žrtava u sistemu logora Jasenovac. Jugoslavija je tada bila i pod snažnim pritiskom Zapadnih zemalja da se ustanovi tačan broj žrtava Drugog svetskog rata u Jasenovcu, jednom od najsmrtonosnijih nacističkih logora u Evropi, a koji su u NDH vodile ustaše“, počinje priču Živanović za Srbija Danas.
Niko nije smeo da prebroji žrtve Jasenovca
Mladi doktor je tada neočekivano postao predsednik Komisije sudskih antropologa i paleopatologa, a razlog je bio strah drugih kolega da preuzmu odgovornost. Svi raniji pokušaji tačnog utvrđivanja broja žrtava u Jasenovcu ili su obustavljeni ili su zabranjeni, a razlog je ležao u stavu vrha države da bi se objavljivanjem potpune istine narušilo bratstvo i jedinstvo između Srba i Hrvata u tada još uvek mladoj državi.
„Ni jedan ugledni profesor tog vremena nije se usudio da bude član te komisije, a kamoli da predsedava njome. Niko iz Hrvatske nije hteo da bude član komisije. Ostalo je na kraju da troje mladih asistenata, dvoje iz Ljubljane i ja sa Instituta u Novom Sadu budemo u komisiji. Imao sam samo 31 godinu i pomalo mi je laskalo što sam izabran za predsednika komisije. Nisam ni slutio u kakve će me sve to nevolje uvaliti. Prvi problemi mogli su se naslutiti kada je na početku našeg rada bilo zabranjeno novinarima da prisustvuju ekshumacijama i da im držimo redovne brifinge o rezultatima našeg rada. Čak ni mi nismo smeli ništa da fotografišemo i prolazili smo rigorozne kontrole po završetku svakog radnog dana.“
A rezultati do kojih su došli šokirali su i same članove komisije.
„Proračune je vršio Anton Pogačnik koji je ujedno bio i najstručniji. Njegova cifra je iznosila 730.000 ubijenih Srba, 33.000 Jevreja i 80.000 Roma. To je broj iza koga smo mogli da stanemo na osnovu raspoloživih forenzičkih dokaza. Međutim, posle rata je mnogo toga uništeno, urađeno je sve da se zatru tragovi zločina. Čak smo se i sami uplašili od tih cifara jer smo bili svesni da su one u stvarnosti verovatno mnogo više. Ustaše su se same hvalile u zvaničnim dopisima Trećem rajhu da su ubile milion i 400.000 Srba. Nacistički obaveštajci su te cifre smatrali nerealnim i procenjivali su da je broj ubijenih Srba u Jasenovcu između 900.000 i jednog miliona.“
Uživanje u mučenju žrtava
Najstrašnija stvar u izveštaju Živanovićeve komisije bili su do detalja opisani načini na koje su dželati ubijali svoje žrtve u Donjoj Gradini, Jadovnu i ostalim logorima iz sistema Jasenovac.
„Pobrojali smo preko 40 načina na koje su ljudi ubijani. Najjezivije je verovatno bilo ubijanje žrtava maljem. Strašno je to što ukoliko koljač nije uspeo potpuno da prekolje žrtvu, ona bi bila živa bačena u raku da polako umire. Ako bi udarac maljem bio direktan, razbila bi se lobanja i nastupila bi momentalna smrt. Ali, ako je udarac skliznuo sa strane, kod slepočnice, povređena bi bila samo meka tkiva. Ta žrtva bi umirala u teškim mukama, a smrt bi nastupila od posledica gušenja u sopstvenoj krvi ili zbog unutrašnjeg krvarenja. Ustanovili smo da je oko 20 procenata žrtava u momentu bacanja u masovnu grobnicu bilo živo. To je stravičan broj, kao da su dželati namerno hteli da se jadnici što više muče. Mnoge žrtve su bile, da tako kažem, preklane do pola. Nije potpuno bila presečena vratna arterija, a toliko se užasavam na tu pomisao da nemam snage ni da vam kao doktor opišem kako strašno izgleda smrt sporim smanjivanjem protoka kiseonika u mozak.“
Živanović naglašava da se u svom poslu patologa navikao na razne stvari, ali da na zločine iz Jasenovca niko ne može da ostane imun. Glas mu sve više drhti, kako priča ide dalje…
„Prilikom iskopavanja nalazili smo i cucle, kantice za mleko, štake, sve ono što je neko nosio… Nisu stigli ni da ih opljačkaju do kraja, samo im je bilo bitno da ih ubiju. Bilo je tu i zlatnika, zlatnih krstića, svega… Nacisti su Jevreje u svojim logorima prvo skidali do gola i otimali im dragocenosti. Ustaše to nije ni zanimalo, jedino su želeli da što pre ubiju žrtvu. Najstrašnije je to što nikada nećemo saznati kako su se zvali svi ti ljudi, kojoj su veri pripadala nerođena deca iz utrobi majke… Nikada nećemo saznati koliko je Srba ubijeno tako što su živi skuvani u kazanima za kuvanje sapuna u Donjoj Gradini, o čemu i danas tamo svedoče materijalni dokazi. Nikada nećemo saznati ni koliko je žrtava bilo zakucano za drveće klinovima, gde su lagano umirali. Nikada nećemo znati ni koliko je žrtava spaljeno u Pačilijevim pećima (specijalno dizajniranje peći u kojima su spaljivane žive žrtve – prim.aut.). Nikada nećemo saznati ni koliko je leševa bačeno u Savu, o kojima nije ostalo materijalnih dokaza. Ekshumirali smo mnoge leševe koje je voda kasnije izbacila, ali nikada nismo utvrdili tačan broj.“
Pristali da smanje cifru ubijenih Srba
Odmah po potpisivanju izveštaja kreću pritisci na sve članove komisije, a Srboljub Živanović polinje da preživljava ličnu dramu u strahu za svoj i život svoje porodice.
„Konstantno smo imali pritisak s vrha da konačna cifra mora biti mnogo manja. Dugo smo razmišljali šta da radimo, ali smo na kraju potpisali izveštaj u kome je stajalo da je ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma. Moj potpis je bio prvi, kao predsednika komisije. Znali smo da su ti brojevi možda i manji od realnih i zbog toga na dalje smanjivanje jednostavno nismo mogli da pristanemo. Neposredno po povratku sa iskopavanja, oktobra 1964, pristao sam da dam ekskluzivan intervju magazinu NIN. Međutim, taj intervju nije objavljen ni posle tri nedelje. Kada sam odlučio da odem u Politiku i da potražim novinara s kojim sam pričao dobio sam odgovor da on više ne radi tu. Jedan od urednika u Politici doslovno mi je rekao: „Ti nikada nisi dolazio ovde, niti si ikada davao intervju za bilo koga. Ne pominji ovo više nikome ako ti je stalo do tebe, ali i do svih nas ostalih koje pozanješ“.“
Pobegao u Ugandu, pa u Veliku Britaniju
Vrlo brzo posle tog događaja Živanoviću je postalo jasno da mora da pobegne.
„Kolege su mi javile da se na Institutu raspituju za mene, ali i da je raspisan konkurs da mi se nađe zamena. Emigrirao sam u potpunoj tajnosti pet i po meseci po završetku iskopavanja i potpisivanja izveštaja. Otišao sam u Ugandu jer sam znao da me odatle neće izručiti u slučaju zahteva Jugoslavije. Tamo je bio najveći Centar za medicinska istraživanja u Africi. Kasnije sam 1968. dobio poziv da odem Veliku Britaniju i tamo radim kao profesor na Kraljevskoj akademiji. Pristao sam bez razmišljanja. U Jugoslaviju se nisam vraćao sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Tamo su mi ionako sva vrata bila zatvorena. Verovao sam i da će moja porodica biti sigurna sve dok se ne budem vratio ili pojavljivao u javnosti sa rezultatima svoje komisije. Upravo zato su ti rezultati ostali skriveni od očiju javnosti sve do 1991. godine.“
Prvi povratak u Beograd usledio je 1989. godine, a naredni tek posle 5. oktobra 2000. godine.
„Obišao sam svoj stan u Zemunu, sreo se sa porodicom i prijateljima koje godinama nisam mogao da vidim. Međutim, ubrzo sam doživeo pokušaj atentata. Vozio sam Batajničkim drumom kada su mi otkazale kočnice na autu i svom silinom sam udario u autobus iz suprotnog smera. Samo se pukom srećom nisam onesvestio od udarca, a u momentu dok sam pokušavao da otpuzim iz auta na njega naleće teretni kamion. Vozač kamiona je pobegao s lica mesta, a prvu pomoć su mi ukazali putnici i vozač autobusa. Uviđaj je ustanovio da su mi kočnice namerno onesposobljene, ali je moj automobil misteriozno kasnije nestao iako je trebalo da služi kao dokaz u procesu protiv NN lica. Kamion koji me je udario bio je natovaren zemljom da bi silina udarca bila što jača, a nije imao tablice. Identitet vozača nikada nije utvrđen. Prijatelji su mi ubrzo javili i da mi je stan ponovo ozvučen, tako da sam odlučio da ponovo pobegnem iz zemlje. Nisam se vraćao sve do posle 2000. godine.“
Autor: Vlada Živanović
