– U Sarajevu je stradalo više Srba nego što je muslimana u Srebrenici! Ta istina mora doći do svakog čov eka na ovom prostoru, jer su Amerika i Evropa pokušale da proglase Republiku Srpsku za genocidnu preko laži – preuveličavanjem stradalih muslimana u Srebrenici, a umanjujući broj ubijenih Srba u Sarajevu.
Za tu istinu moramo da se borimo stalno i svuda da bismo konačno zaustavili zapadnu kampanju satanizacije Srba – poručeno je sa današnje tribine „Dekonstrukcija mitova o sarajevskom suživotu i genocidu u Srebrenici“, održane u beogradskom Pres centru UNS-a, u organizaciji informativno-političkih portala „Sve o Srpskoj“ i „Fakti“.
Za domaću i inostranu javnost, iscrpne argumentacije ovih stavova izložili su srpski član i predsedavajući Predsedništva BiH Milorad Dodik, predsednik Nezavisne međunarodne komisije za Sarajevo Rafael Izraeli i član te komisije Darko Tanasković, zatim predsednik Nezavisne međunarodne komisije za Srebrenicu Gideon Grajf, potpredsednik Skupštine opštine Srebrenica Radomir Pavlović, direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorad Kojić, advokati Branko Lukić i Goran Petronijević, balističar Mile Poparić i kolumnista portala SOS – politički analitičar Aleksandar Pavić i profesor u penziji Nenad Kecmanović.
Mlađen Cicović, šef Predstavništva Republike Srpske u Srbiji koje je podržalo današnju tribinu, u pozdravnoj reči je ukazao da je cilj sesije da se rasvetli „ono što je zamračeno u sudbonosnim događajima s kraja prošlog veka“.
– Na sedmoj sjednici 2019. godine Vlada Republike Srpske donela je dva istorijska dokumenta: Rešenje o imenovanju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu u periodu 1991-1995. i Rešenje o imenovanju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. Sada kad su objavljena oba izveštaja tih nezavisnih međunarodnih komisija vidimo da je utvrđena istina. Ona neće biti jednako primljena u svim sredinama.
– Oni koji su, ne navikli, nego su baš uporni da tuđe žrtve poriču, ili bar drastično umanjuju, a svoje višestruko uvećavaju, ni sada neće prestati da na tome insistiraju. Svesni toga, shvatamo da je naša obaveza da što više ljudi, naroda i institucija u svetu upoznamo sa oba ova izvještaja nezavisnih međunarodnih komisija, a istovremeno i da što više i češće sami govorimo o istinama do kojih su te komisije došle. I ovaj skup danas je razgovor – i o tome, i na taj način,rekao je Cicović.
Srpski član i predsjedavajući Predsjedništva BiH Milorad Dodik je u video obraćanju zahvalio današnjem forumuna učešću u borbi da se na objektivan način prikažu događaji tokom građanskog rata.
On je podsetio da su vlasti Republike Srpske, u nekom ranijem periodu, usvojile izveštaj koji je napisala međunarodna zajednica – pre svega OHR „što im je poslužilo za dodatnu satanizaciju Republike Srpske i Srba i da ih okrivi za navodni genocid u samoj Srebrenici“.
– Jasno je da prevara sa kojom je išao međunarodni faktor – da uveliča stradanje u Srebrenici i da ga kvalifikuje kako želi, a da minimizira stradanje Srba u Sarajevu za vreme građanskog rata – a sigurno je više Srba stradalo u Sarajevu nego što je Bošnjaka stradalo u Srebrenici – govori o tome da stalno moramo biti budni i govoriti o tome, rekao je Dodik.
Rafael Izraeli, u intervjuu za RTRS čiji delovi su emitovani na početku skupa, podvukao je činjenicu da je u Sarajevu ishod rata koji je počeo 1992. bio grad očišćen od Srba. Kao što su Nemačka i Evropa bile očišćene od Jevreja.To etničko čišćenje su sproveli Bošnjaci, Hrvati, NATO snage i mudžahedini koji su svakodnevno sa naoružanjem stizali iz Teherana.
– Zar zapadnim silama nije bilo dovoljno što subombardovale Srbe? Zar su morale da dovode u Bosu i muslimane sa strane – koji subili neprijateljski raspoloženi prema SAD i NATO – ali su ih ipak angažovali.
– Zapad ih je snabdeo oružjem da bi se borili protiv Srba.Zato su nakon 1992. u Sarajevo, gde su Srbi najviše stradali, iz Teherana svakodnevno stizali avioni, a Iranci tim avionima nisu slali ni slatkiše nimedicinske sestre, nego su bili puni naoružanja i mudžahedina iz Avganistana, Tunisa, Maroka, Saudijske Arabije, Jemena, Irana i Katara. Mudžahedine je naoružavao i Zapad, a pomagali su bosanskim i NATO snagama daporaze Srbe.
Izraeli je naročito objasnio da je ovo pratila ogromna zapadna medijska kampanja u kojoj se govorilo o užasima koje su počinili Srbi, i „da, bilo je ubijanja i ranjavanja sa strane Srba“, ali „svako ko smatra da su Srbi bili preoštri prema Hrvatima i Bošnjacima treba da se seti da Srbi nisu zaboravili užase Drugog svetskog rata i odlučili su da ne dozvole da im se užasi ponove“.
– Najtužnije je to što su (nakon1992.) desetine hiljada srpskog stanovništva bile primorane da odu iz grada, a hiljade Srba su ubili Hrvati i muslimani u Sarajevu. Sarajevo je tako postalo grad očišćen od Srba. Pre nego što su napustili grad – pretrpeli su ogromna stradanja – ubistva, mučenja, silovanja. Za stradanja u Bosni velika je odgovornost i na Bošnjacima i Hrvatima i njihovim saveznicima,ocenio je Izraeli.
Formiranje komisija, njihov rad i predstavljanje izvaštaja pratila kampanja optužbi za „plaćenički revizionizam“.
Ukazujući na ovu činjenicu, Darko Tanasković, ocenio je da je u celoj konstrukciji „histeričnih i stereotipnih optužbi“ mogla da se čuje samo jedna kritika – da u izveštaju „nema dovoljno sadržine o stradanju Srba jer nema relevantnih činjenica i podataka o ovoj temi“, pa su, kako je ukazao Tanasković, Bošnjaci zaključili da je neodrživa i teza o masovnom stradanju sarajevskih Srba.
Tanasković je opovrgao ove kritike ukazujući da je u integralnoj verziji Izveštaja od 800 strana, čak 300 strana posvećeno ovoj temi. I ne samo da je stradanju Srba posvećeno „objektivno proporcionalno prostora“ , nego su date i široke informacije o socijalnom, političkom, ideološkom kolektivno-psihološkom i informativno-medijskom kontekstu u kome su se desili zločini nad Srbima.
– Naša ciljna grupa je međunarodna intelektualna javnost i zato smo vodili računa da Izveštaj, koji u široj verziji ima 1200 strana, da pregled svih okolnosti koje su to stradanje Srba rezultativno i posledično uzrokovale – naglasio je Tanasković i ocenio da je Izveštaj pokazao da je Sarajevo bilo grad mučenik, ali da su u njemu stradali svi građani i nije bilo moguće isključiti stradanje srpske zajednice.
Nenad Kecmnović je objasnio da je to bio proces u kome je Sarajevo od najvećeg srpskog grada (posle Beograda ), pretvoreno u današnji islamski kosmopolis i da je „zločin nad sarajevskim Srbima bio najveće etničko čistilište u BiH u kome je očišćeno 90 odsto predratnih Srba“.
– To je smišljen i sistematski realizovan plan Alije Izetbegovića i njegove islamističke vlasti u Sarajevu, uz podršku Zapada koji im je pomogao i odustao od prve verzije Dejtonskog sporazuma gde je Sarajevo trebalo da bude distrikt, rekao je Kecmanović, koji je dao iscrpnu sliku terora sa kojim se suočavalo obično srpsko stanovništvo i tokom rata i posle njega, kada je OHR poѕivao Srbe da ostanu, a Izetbegović pretio odmazdom.
Kecmanović je posebno ukazao da 150 hiljada Srba koji su očišćeni iz Sarajeva višestruko veći nego ukupan broj Bošnjaka i Hrvata koji su napustili Banjaluku, Doboj, Trebinje, Bijeljinu i ostale gradove RS.
– Pošto ne mogu da ospore popisnu statistiku, bošnjačke Sarajlije tvrde da je grad i bez Srba sačuvao kosmopolitski duh. Da, možda je Sarajevo i postalo kosmopolis, ali islamski kosmopolis Turaka, Iranaca, Saudijaca, Arapa i drugih nacionalnosti iz zemalja Bliskog istoka,a od hrišćana su ostali samo pripadnici stranih ambasada, objasnio je Kecmanović.
Branko Lukić je objasnio da u ovom procesu „koji za cilj ima stvaranje šerijatske države u srcu Evrope“, posebnu ulogu ima sud u Hagu, koji je, povodom Sarajeva, imao zadatak da održi mit o stradanju muslimana, a ne Srba.
Ta slika je stvorena preko stranih i muslimanskih medija koji su, kako je naveo Lukić, „skuvali“ i priču o 300.000 ubijenih muslimana i 60.000 silovanih muslimanki u junu i julu 1992, „kao što su i navodna snajperisanja i granatiranja iz optužnice Mladiću bila inscenacija muslimanskih vlasti“.
– Stratišta Srba na Kazanima i po smetlištima Sarajeva su dobro poznata, ali ni do dan danas muslimanske vlasti ne žele da otkriju sve lokacije na kojima su pokopani i ubijeni sarajevski Srbi.
– Sud nam nije dozvolio da govorimo o stradanju Srba u Sarajevu. Vlast Alije Izetbegovića je Srbe držala kao zarobljenike ceo rat. Sarajevo je celo bilo logor za Srbe. Sarajevo nisu mogli da napuste, jer su bili korišćeni kao živi štit. Ista sudbina je od 1993. do Vašingtonskog sporazuma zadesila i Hrvate.
– Pripadnici međunarodne zajednice u Sarajevu koji su hteli da budu objektivni, bili su progonjeni i odstranjeni. To je rekao svedok Tužilaštva! Izjave tih svedoka sud nije hteo ni da čuje. Nisu hteli da čuju da je u ratu bio još neko, a ne samo Srbi. Sudije su radile prema agendi koju su dobili i svako iznošenje istine im je smetalo. Na naše argumente bi rekli da to nije predmet optuženja i da nemamo pravo da iznosimo dokaze u tom pravcu, rekao je Lukić.
Namera odbrane nikada nije bila „zub za zub“, nego smo hteli da dokažemo da je u sukobu postojala druga strana. Karadžić je dobro konstatovao u jednom pismu koje mi je uputio: „izgleda da smo bokser koji je u ringu i maše rukavicama, a nema druge strane“. Hag je tako postavio pitanje ratnih sukoba u BiH-kao da je postojala samo jedna strana, rekao je Lukić.
Na kraju je ocenio da u posleratnom Sarajevu ni jedan Srbin nije bio dovoljno mali Srbin ili dovoljno veliki izdajnik da bi bio dovoljno dobar da može da ostane da mirno živi u Sarajevu, a odlaze i Hrvati.
Mile Poparić je ukazao da su već na početku rata počeli pregovori o statusu Sarajeva i da je Karadžić predlagao da to bude otvoreni grad, ali su muslimani i međunarodna zajednica to odbili i tako potpisali smrtnu presudu za 11.000 Srba koji su tamo ostali.
Bošnjaci su, prema njegovim rečima, imali dva osnovna cilja muslimanskih vlasti u Sarajevu. Prvi je bio izazivanje oružanih sukoba i stvaranje što gorih uslova za život građana Sarajeva radi održavanja fokusa svetske javnosti na Sarajevo i stvaranje nepodnošljivih uslova zaživot Srba koji će ih podstaći da trajno napuste grad, rekao je Poparić i kao jedan od primera dokle je išlo ugnjetavanje Srba je bio i apsurdan slučaj Srbina koji je bio optužen da je ogledalom usmeravao granate.
Stvorene su, kako je naveo, i paravojne formacije sa zadatkom da upadaju u stanove i zlostavljaju Srbe, a mahom su bile sastavljene od kriminalaca. Izetbegović je formirao i jedinicu za likvidacije koja se zvala „Ševe“.
Drugi cilj je, kako je ukazao Poparić, bila propaganda koja je trebalo da izazove intervenciju stranih sila jer su Bošnjaci znali da ne mogu da sami pobede Srbe. Muslimani su radi propagandne slike, izazivali incidente kao što su bili požari, prekid vodosnabdevanja i slično.
„To su, dakle, radili sami svojim građanima da bi potom preko medija slali sliku redova za vodu kao dokaz da narod pati. Potom je slika postajala strašnija – jer su stanovništvu govorili da se voda ne može uzimati sa cisterni noću nego danju. Građanima su rekli da se granatiranje očekuje noću, a kako se ono dešavalo danju – kamere su snimale stradanje građana koji stradaju pod granatama dok uzimaju vodu!“, naveo je Poparić.
On je istakao da je u propagandnom delu rata učestvovao i UNPROFOR i najveće svetske informativne agencije – da bi se stvorila lažna slika o dešavanjima u Sarajevu.
Poparić je posebno istakao manipulacije dokazima i inscenacije u brojnim slučajevima koji su se našli pred sudom u Hagu.
– U slučaju snajperskih dejstava o kojima je sud u Hagu presuđivao u slučaju Karadžića i Mladića, stručne analize srpske strane dokazale da za to nije bila kriva vojska Republike Srpske. Naravno, jedno je šta je dokazano, a šta presuđeno, to je drugo, ukazao je Poparić.
U drugom delu sesije, eksperti su govorili o Izveštaju Međunarodne komisije za Srebrenicu. Predsednik te komisije Gideon Grajf je – u delu intervjua za RTRS koji je emitovan na današnjem skupu – ukazao na istorijski značaj rada Komisije koja je ispravila nepravdu prema Srbima.
„Kada sam izvještaj naše komisije uručio premijeru Viškoviću i predsedavajućem Predsedništva BiH Dodiku – kao da su se oglasila zvona istorije“, rekao je na početku Grajf.
Niti jedne sekunde nije bilo pritiska ni na koga od članova komisije – ni sa jedne strane.Bili smo nezavisni u radu hiljadu odsto i došli smo do dva glavna zaključka. Ja sam Jevrejin i znam šta je genocid. Meni niko ne može da kaže šta je genocid, Srebrenički događaji ni na koji načinnisu genocid. Mi smo to dokazali, to nije naše mišljenje. Nije se radilo o genocidu, to se ne može nazvati genocidom. Ako neko koristi taj termin – treba ga izbrisati iz istorije. Počinjen je zločin, ali se taj zločin ne može nazivati „genocidom“, rekao je Grajf.
Drugi zaključak se odnosi na broj žrtava.
– Korigovali smo broj žrtava. Nije bilo više od 3.714 žrtava. Ovaj broj treba da bude zapisan u istoriji – ni manje, ni više. Svaki čovek koji umre je tragedija – bio je izričit Grajf.
On je ponovio da „genocid podrazumeva nameru, a u ovom slučaju nije postojala namera“, a „oni koji dalje koriste termin „genocid“ – imaju loše namjere“, upozorio je ovaj vodeći svetski ekspert za genocid.
On je ukazao i da je Komisija bila sastavljena od deset izuzetnih eksperata za koje su činjenice bile jedini parametar za ovaj dvogodišnji rad.
Milorad Kojić je rekao da su i Izraeli i Grajf trpeli pritiske svojih država da odustanu od Komisije, neki članovi su gubili svoje pozicije u zemljama odakle dolaze, a poseban problem za rad je bilo odbijanje bošnjačkih institucija da sarađuju.
– Bio je izazov kako sačuvati rad Komisije i dobili smo više od 1200 strana njenog Izveštaja. Pored engleskog, on će biti preveden i na ruski, nemački, francuski i kineski, te preko srpskih diplomatskih predsedništava dostavljen svim relevantnim adresama u svetu, najavio je Kojić i dodao da je Vlada RS primila k znanju Izveštaj, i iako on nije njeno vlasništvo, pomoći će u promovisanju tog izveštaja koji će Komisija dalje braniti.
On je na početku izlaganja ukazao da za dekonstrukciju Srebrenice treba objasniti da je taj konstrukt nastao jer je „velikim zapadnim silama trebao narativ o zločinu koji će podsećati na nacističke zločine kako bi legitimizovali ideju održanja NATO pakta nakon raspada Varšavskog pakta.
– Uz to, NATO je na ovom polju dovršio transformaciju ka intervencionizmu. Istovremeno, Bošnjacima kao tek proglašenoj naciji trebao je kohezivni faktor i on je pronađen u „velikom stradanju“, a danas im je od koristi jer „viktimizacijom svog kolektiva očekuju dalje političke benefite“.
– Na osnovu toga žele se proizvesti političke posledice na preuređenje dejtonske Bosnei Hercegovine i ukidanje Republike Srpske, podvukao je Kojić.
On je istakao da je, prema nalazima Komisije za Srebrenicu, u proboj jula 1995. krenulo 12.500 ljudi od kojih je bio mali broj civila „koji su stupanjem u kolonu za probo prestali biti civili“. Od tog broja, prema nalazima Komisije, broj poginulih vojnika je od 4.000 do 5.000, a streljanih od 1500 do 2500.
Kojić je rekao da je Komisija utvrdila i srpske žrtve u periodu od 1992. godine pa do jula 1995.kada je stradalo oko 2.665 Srba.
– U srednjem Podrinju su muslimanske snage na čelu sa Naserom Orićem a uz potpunu koordinaciju i znanje muslimanskog političkog i vojnog rukovodstva u Sarajevu, izvršile sistematske masovne zločine i etničko čišćenje srpskog stanovništva na teritoriji od oko 900 km2 na delovima pet opština u toj regiji – naveo je Kojić.
On je ukazao da „ako bi nastavili da Srebrenicu nazivamo genocidom,obezvredili bi se oni izvorni suštinski, školski primjeri genocida, pogotovo u vremenu Drugog svetskog rata – konkretno genocid nad Srbima u NDH, kojima je na teritoriji NDH bilo namenjeno potpuno uništenje što je samo po sebi genocid“.
Kojić je istakao niz primera o odgovornosti Zapada u stvaranju konstrukta „Srebrenica“, među kojima i to da „postoji veliki broj dokumenata i izvještaja UN snaga u ovoj enklavi koji nedvosmisleno svedoče da su isti bili svesni postojanja cele divizije tzv. ARBiH i da su o tome redovno izveštavali svoje nadređene u Sarajevu, Zagrebu i NJujorku kao i svoje ministarstvo odbrane u Holandiji, te se nameće i pitanje njihove eventualne odgovornosti.
Aleksandar Pavić je poručio da srpski narod mora da krene u kontraofanzivu jer je operacija ”Srebrenica” još u toku – čak se i pojačava!
– Mi treba da prestanemo da se posipamo pepelom. Oni protiv nas vode psihološki rat zamenom teza. Odbijam da govorim dalje o srpskim zločinima dok i druga strana ne prizna svoje zločine. Mi imamo kulturu da poštujemo žrtve, a oni svojima manipulišu. Mi moramo da prestanemo da se pravdamo svojim dželatima. Oni sad hoće da završe posao koji su počeli devedesetih. Ako se ne branimo imaćemo goru situaciju nego devedesetih., rekao je Pavić.
On je ocenio da je „važan doprinos tome i ovaj Izveštaj, ali da se „čak i na tom primeru vidi da se srpska strana idalje upinje da ima izbalansiran pristup, za razliku od neprijateljske strane, kojasvoje zločine ne priznaje ili ih drastično umanjuje“.
– Nije li vreme da Srbi, pre nego što uopšte pristanu da počnu da govore o zločinima počinjenim sa svoje strane, insistiraju da prvo sve druge strane priznaju zločine koje su počinili protiv Srba? I, još važnije, da priznaju svoju odgovornost za započinjanje rata na tlu bivše SFRJ, pa i u Bosni i Hercegovini, odnosno zločin protiv mira. Dok se to ne desi, pravi i izmišljeni – a oni su u ogromnoj većini – srpski zločini ne treba da budu više tema u srpskim razgovorima sa pravim počiniocima agresije, prvog i najvećeg zločina“, rekao je Pavić.
Pavić je dodatno ukazao i na to da Srbi treba da pokucaju na partnerska vrata Kine koja i sama ima problem sa Ujgurima u Sinđjangu.
Goran Petronijević je ukazao da istorijskim istinama nisu potrebne rezolucije, deklaracije niti zabrane negiranja, ali „očigledno je da najveći deo međunarodne stručne i laičke javnosti, shvata da, ono što se dogodilo u Srebrenici, nema elemente genocida“.
– Zato, deo međunarodne zajednice kome savest nije čista povodom izazivanja i podstrekavanja događaja u Srebrenici, pokušava da rezolucijama osnaži manjkave zaključke Haškog tribunala i svoju krivicu prebaci na Srbe. Ovakve tendencije su posebno vidljive nakon sprečavanja ruskim vetom usvajanja britanske rezolucije o Srebrenici pred Savetom bezbednosti. Predlozi rezolucija, koje se nasilno nude parlamentima u regionu bivše Jugoslavije, ali i šire, predstavljaju ništa drugo do,modifikovanu britansku rezoluciju, koja je doživela neuspeh pred SBUN, zaključio je Petronijević.
On je ocenio da ovaj izveštaj mora postati obavezni deo svakog razgovora o Srebrenici, a možda i osnov za neku buduću reviziju presuda.
– Ako neko zna kako treba raditi na otkrivanju i procesuiranju genocida su Jevreji. Treba otvoreno krenuti sa ovom tezom – ako vi (koji izveštaj sporite) tvrdite da ovi ljudi lažu, stavljate im u hipoteku znak pitanja nad ličnim kredibilitetom, a i kredibilitetom Jad Vašema i drugih institucija koje se ovima bave, rekao je Petronijević.
I on je, kao i svi prethodni učesnici, ukazao na opasnost od donošenja zabrane negiranja genocida u Srebrenici i ukazao da je to, uz deklaracije i rezolucije, zapravo još jedan dokaz sumnje u rad i presude Haškog tribunala.
Radomir Pavlović je ocenio da istorijski projekat Srebrenica treba Bošnjacima da ostvare ratni cilj „Islamske deklaracije“ Alije Izetbegovića o unitarnoj državi, a kvalifikacija genocida – da bi dobili ratnu odštetu od Srbije i drugih zemalja koje su bile u zaštićenoj zoni Srebrenice (Holandija, Kanada…) kako bi se taj mit o Srebrenici nastavio.
– Cilj zapadnih evropskih zemalja je da preko Bošnjaka naprave reviziju istorije na Srebrenici i da Srbi kao narod koji je dao najviše žrtava u 20. veku budu proglašeni genocidnim da bi genocid Nemaca nad Srbima i Jevrejima u Drugom svetskom ratu bio sklonjen u stranu. Zato smo mi usvojili Rezoluciju o stradanju srpskog naroda u Srebrenici u 20. veku kako ne bi stalna priča o genocidu postala stvarnost i kako bi se naše institucije počele ozbiljno baviti sadržajem ove rezolucije, rekao je Pavlović.
On je podsetio na zapanjujuće činjenice o odgovornosti međunarodnog faktora, ali i podsetio na to da je u istoriji srpski narod u Podrinju u oba rata stradao od muslimana i Hrvata koji su se borili na strani austrougarskih i nemačkih jedinica.
– Mirovne snage nisu razoružale muslimansku vojsku u zaštićenoj zoni Srebrenica nego su obezbeđivale upade muslimanskih terorističkih grupa u srpske prostore van enklave i ubijanje nedužnih civila. U enklavu, iako zaštićena zona, nisu dozvolili niti jednom Srbinu povratak na njegovu imovinu iako su po popisu iz 1991. godine na području enklave Srebrenica živela 3.462 Srbina, od toga – 1.632 u gradu Srebrenica.
– Do 18. 04. 1993. godine svi su Srbi proterani, a mnogi su i ubijeni. NJihova imovina je uništena i uzurpirana. U dešavanjima u i oko Srebrenice u julu 1995.godine mirovne snage bile su na strani muslimanske vlasti i vojske, rekao je Pavlović.
„Mi Srbi moramo imati svoj memorijalni centar u Srebrenici. NJegov osnivač treba da bude Vlada Republike Srpske. Moramo imati plan i strategiju, stalnu propagandu, kalendar aktivnosti. Osveta Bošnjaka zapisana u Memorijalnom centu u Potočarima ne sme biti pravda. Moramo obeležiti sva mesta srpskih stradanja.Naša borba za istinu i pravdu mora biti institucionalna i trajna“, rekao je Pavlović.
Diana Milošević (fakti.org)
