Britanski Guardian objavio je opširnu analizu istoričara Timotija Gartona Eša u kojoj se iznosi osam koraka za zaustavljanje Vladimira Putina i njegovih spoljnopolitičkih ciljeva.
U tekstu se otvoreno navodi da EU i NATO moraju dugoročno da pripreme strategiju koja bi sprečila Rusiju da proširi svoj uticaj u istočnoj Evropi i oslabi zapadne saveze.
Eš u svom tekstu tvrdi da se ne treba zanositi pričama o skorom kraju vlasti Vladimira Putina, uprkos tome što, kako navodi, postoje signali ekonomskih problema u Rusiji, nezadovoljstva dela društva i pada samopouzdanja unutar sistema.
Po njegovoj proceni, promene u Moskvi mogu doći tek kroz unutrašnje procese ili prirodan tok vremena, ali ne i spoljnim pritiskom.
Britanski istoričar zato poziva zapadne države da se fokusiraju na dugoročnu strategiju i iznosi osam ključnih tačaka koje bi, prema njegovom mišljenju, trebalo da postanu osnova politike EU i NATO-a prema Rusiji.
Kao prvi cilj navodi potrebu da Zapad jasno definiše šta želi da postigne. Prema njegovoj oceni, Moskva pokušava da obnovi uticaj nekadašnje ruske imperije, oslabi NATO i potkopa EU, a sprečavanje tih planova on vidi kao osnovni zadatak evropskih država.
Drugi korak odnosi se na nastavak podrške Ukrajini. Eš smatra da će sukob trajati još dugo i upozorava da bi prekid vatre mogao da dovede do opasnog opuštanja pažnje u EU.
Posebno naglašava da bi, po njegovom mišljenju, scenario u kojem Ukrajina ostane nestabilna i ekonomski iscrpljena predstavljao ostvarenje rezervnog plana Moskve.
Veliki deo njegove strategije zasniva se na dodatnom ekonomskom pritisku prema Rusiji kroz sankcije i ograničenja. Taj deo teksta u Guardianu zauzima posebno mesto, a Eš smatra da bi EU morala da ostane jedinstvena čak i u slučaju produženog ekonomskog opterećenja.
Posebnu pažnju izazvao je deo analize u kojem britanski istoričar govori o mogućem riziku od sukoba između Rusije i NATO-a tokom 2027. i 2028. godine.
On navodi da bi Moskva mogla proceniti da je to povoljan trenutak zbog političke situacije u Vašingtonu i mandata Donalda Trampa koji traje do januara 2029. godine.
U tom kontekstu Eš piše da za ozbiljnu krizu ne bi bio potreban veliki vojni sukob, već čak i ograničen incident na istočnom krilu NATO-a, poput nekoliko kilometara teritorije u baltičkom regionu. Upravo zbog toga poziva evropske države da hitno razviju sopstvenu bezbednosnu strategiju nezavisno od Amerike.
U tekstu se posebno pominju nemačke snage unutar NATO struktura, kao i britansko-severno-baltičko-holandske združene ekspedicione snage koje bi, prema njegovoj proceni, morale da imaju važniju ulogu u budućem odvraćanju Rusije.
Jedna od najzanimljivijih tačaka odnosi se na takozvani hibridni front. Eš tvrdi da evropske države ne bi trebalo samo da se brane od navodnih ruskih operacija, već da u određenim ograničenim okvirima pređu i u aktivnije delovanje.
Kasnije u tekstu Guardian prenosi i njegov stav da Zapad ne treba da razgovara samo sa Vladimirom Putinom, već i sa drugim grupama unutar Rusije. Tu pre svega misli na poslovne krugove, profesionalne elite, birokratiju i deo ruske emigracije koji živi van zemlje.
Britanski istoričar smatra da bi upravo takvi kontakti dugoročno mogli imati značaj kada dođe do promena unutar same Rusije. Po njegovoj proceni, kratkoročno takva politika možda ne bi donela velike rezultate, ali bi mogla postati važna u nekom budućem periodu.
Jedan od politički najosetljivijih delova njegove analize odnosi se na obračun sa evropskim nacionalističkim i populističkim partijama. Eš upozorava da bi jačanje takvih snaga moglo otvoriti nove podele unutar EU i NATO-a.
Kao primere navodi Viktora Orbana, Roberta Fica i AfD u Nemačkoj, uz tvrdnju da bi eventualni politički uspon Žordana Bardele u Francuskoj ili dodatno jačanje AfD-a moglo doneti Moskvi nove mogućnosti za uticaj na evropsku politiku.
Na kraju svoje analize Timoti Garton Eš zaključuje da ključ zapadne strategije ne vidi samo u spoljnoj politici, već u očuvanju stabilnih, bezbednih i prosperitetnih društava unutar samih evropskih država.
Prema njegovom mišljenju, najveći izazov za liberalne demokratije biće upravo strateško strpljenje, jer se ozbiljne promene u Rusiji mogu dogoditi veoma brzo, ali isto tako mogu čekati i čitavu deceniju.
