Rusko-ukrajinski sukob ulazi u fazu u kojoj se vojni pritisak sve snažnije prenosi sa same linije fronta na logistiku, energetiku i saobraćajnu infrastrukturu, dok mogućnost političkog dogovora ostaje ograničena dubokim nepoverenjem između Moskve i Zapada.
Stanislav Krapivnik je u razgovoru sa Glenom Dizenom na YouTubeu izneo procenu da će naredni period biti određen kombinacijom ruskog napredovanja, udara na ukrajinsku pozadinu i sve težeg položaja ukrajinskih snaga.
Krapivnik izdvaja tri vojna pravca koja smatra ključnim za dalji razvoj operacija: područje Slavjanska i okolnih gradova u Donbasu, Sumi kao veliko logističko čvorište i pravac prema Zaporožju. Po njegovoj proceni, uspeh na tim pravcima mogao bi ozbiljno da promeni položaj ukrajinskih snaga istočno od Dnjepra.
Položaj ukrajinske odbrane u području Slavjanska smatra posebno teškim jer iza postojećih utvrđenih položaja više nema istog niza pripremljenih gradskih linija koje su prethodnih godina omogućavale povlačenje nekoliko kilometara i organizovanje nove odbrane. Iza njih se, kako tvrdi, nalaze uglavnom otvorena polja i manja, slabije utvrđena naselja.
Dodatni problem vidi u približavanju jesenjih kiša. Krapivnik procenjuje da bi od sredine ili druge polovine septembra kretanje preko otvorenog terena moglo postati znatno teže, dok se pozadinske komunikacije već nalaze u dometu ruske avijacije, artiljerije, raketne artiljerije i bespilotnih letelica.
Ukoliko komunikacione linije budu dodatno presečene, očekuje ozbiljne posledice po snabdevanje, povlačenje i moral ukrajinskih jedinica.
Drugi veliki cilj, prema njegovoj proceni, jeste Sumi, koji opisuje kao važno saobraćajno i logističko čvorište povezano sa pravcima prema Černigovu, Kijevu i Harkovu. Rusko približavanje gradu ili njegovo stavljanje pod snažniji operativni pritisak omogućilo bi, smatra Krapivnik, presecanje komunikacija dronovima, artiljerijom i diverzantskim grupama i dodatno otežalo snabdevanje Harkova sa zapada.
Treći važan pravac povezuje sa Zaporožjem. Ako bi se istovremeno promenila situacija u Donbasu, kod Sumija i prema Zaporožju, Krapivnik procenjuje da bi ukrajinske jedinice istočno od Dnjepra mogle biti prinuđene na veliko povlačenje prema zapadnoj obali reke. Harkov vidi kao kasniji cilj, posle razvoja operacija u Donbasu i na sumskom pravcu.
Dizen je ukazao da se ruska strategija sve više usmerava na logističku infrastrukturu: luke, železnicu, skladišta, benzinske stanice, mostove i energetske objekte. Pomenuo je udare na područje Odese, širenje tampon-zona kod Harkova i Sumija i mogućnost novih ruskih pokreta na severnim pravcima.
Krapivnik smatra da Moskva sada koristi mogućnosti za eskalaciju koje prethodnih godina nije koristila u istoj meri. Kao primere navodi udare na ukrajinsku infrastrukturu goriva, železničku mrežu, lokomotive, transportne veze i skladišta hrane. Prema njegovoj interpretaciji, Zapad je raniju rusku uzdržanost pogrešno protumačio kao nedostatak sposobnosti za snažniju eskalaciju.
Poseban rizik vidi u približavanju zime. Upozorio je na mogućnost da se Ukrajina suoči sa ozbiljnim problemima ukoliko oštećenja energetskog sistema i transporta budu praćena problemima u snabdevanju hranom, posebno pri temperaturama od minus 10 do minus 15 stepeni Celzijusa koje navodi kao uobičajene zimske uslove na severu zemlje.
Krapivnik iznosi veoma pesimistične procene i za Evropu. Tvrdio je da su evropske zalihe gasa znatno ispod nivoa koji bi u ovom delu godine trebalo da dostigne približno 90 odsto, kao i da bi ovogodišnji rod mogao biti oko 40 odsto manji po obimu. Te brojke predstavljaju njegove tvrdnje iz razgovora i nisu nezavisno proveravane u okviru ovog materijala.
Jedno od centralnih pitanja bilo je zbog čega se, uprkos pogoršanju vojne situacije, ponovo pojavljuju predlozi o prekidu vatre. Diesen je ukazao na tursku inicijativu i ocenio da se takvi predlozi pojavljuju upravo kada su Ukrajina i NATO pod većim pritiskom.
Krapivnik ih tumači kao pokušaj da se Ukrajini obezbedi vreme za obnovu vojske, reorganizaciju jedinica, dopremanje novih sredstava i angažovanje stranih boraca. U tom kontekstu izneo je tvrdnju da su pojedini članovi ukrajinske Vrhovne rade govorili o tome da bi stranci mogli činiti između 40 i 60 odsto pripadnika jurišnih brigada, što on vidi kao pokazatelj ozbiljnog problema sa ljudstvom.
Krapivnik je izneo i niz veoma visokih procena gubitaka koje treba posmatrati isključivo kao njegove tvrdnje. Naveo je da su ukupni ukrajinski gubici između dva i 2,5 miliona mrtvih, pozivajući se, između ostalog, na podatke koji su, kako tvrdi, dospeli u javnost posle upada u baze podataka i na broj grobova na novim grobljima. Za jedno veliko groblje kod Harkova procenio je da ima približno 40.000 do 50.000 grobova.
Tvrdio je i da je odnos poginulih u pojedinim fazama rata bio između sedam i deset ukrajinskih vojnika na jednog ruskog, dok je tokom perioda intenzivnog korišćenja dronova taj odnos, prema njegovoj proceni, padao na tri ili četiri prema jedan.
Naveo je dnevne ukrajinske gubitke od oko 1.200 ljudi u jednom od prethodnih dana i tvrdio da su u nekim periodima dostizali približno 2.000 dnevno.
Govoreći o stranim borcima, tvrdio je da je Poljska izgubila više od 10.000 ljudi, dok je među Francuzima, uključujući pripadnike padobranskih jedinica i Legije stranaca, bilo nekoliko stotina poginulih. Naveo je i prisustvo Amerikanaca, Evropljana, Kolumbijaca i Brazilaca.
Dizen je zatim otvorio pitanje evropske bezbednosne arhitekture i odsustva ozbiljnijih pregovora u trenutku kada vojna situacija postaje opasnija. Smatra da bi novi bezbednosni okvir mogao koristiti Rusiji, evropskim državama i posebno Ukrajini, koja u takvom sistemu ne bi morala da ostane država na prvoj liniji geopolitičkog sukoba.
Krapivnik najveću prepreku pregovorima vidi u potpunom gubitku poverenja. Po njegovom mišljenju, Moskva više nema sagovornike na Zapadu kojima bi mogla dovoljno da veruje za sporazum koji zahteva dugoročnu političku pouzdanost.
Kao retke evropske političare prema kojima Rusija može imati određeni stepen poverenja pomenuo je Roberta Fica i Andreja Babiša, ali smatra da njihov politički uticaj nije dovoljan da oblikuju politiku čitave Evrope.
Unutrašnja politika Rusije mogla bi, prema Krapivniku, dodatno da utiče na odnos prema Zapadu. Posebno je izdvojio parlamentarne izbore u septembru. Očekuje da Jedinstvena Rusija može zadržati većinu, ali smatra mogućim da izgubi sadašnju kvalifikovanu većinu.
U tom slučaju bi, prema njegovoj proceni, veći značaj dobili Liberalno-demokratska partija Rusije, čiji je član, i Komunistička partija. Obe stranke opisuje kao zagovornike tvrđeg odgovora Zapadu.
Tvrdi i da unutar ruske vojske postoji raspoloženje za snažniji odgovor, zbog čega septembarski izbori, po njegovom mišljenju, mogu imati znatno veći značaj za dalji tok konfrontacije nego što se spolja pretpostavlja.
Krapivnik smatra da rat vremenom stvara sopstvenu političku dinamiku i postaje sve teži za zaustavljanje. Sa rastom broja žrtava, udara i međusobnih optužbi povećava se politička cena kompromisa, dok nestanak poverenja dodatno sužava prostor za diplomatiju upravo u trenutku kada vojni rizici postaju sve veći.
