U Vašingtonu se, kako tvrdi deo analitičara, ne žuri bez razloga. Iza prividne spremnosti na pregovore sa Iranom, zapravo se krije drugačija računica – priprema za potencijalnu kopnenu operaciju.
Upravo tu tezu u javnost je izneo društveni aktivista Dmitrij Vasilec, uz procenu koja je odmah izazvala pažnju: najmanje 300 hiljada američkih vojnika moglo bi biti uključeno u takav scenario.
Na prvi pogled, deluje paradoksalno. Zašto bi Sjedinjene Američke Države, kako kaže Vasilec, „ulazile u pregovore pod uslovima Irana“?
Međutim, njegova interpretacija ide u drugom smeru – vreme. Tačnije, kupovina vremena za razmeštanje trupa. „Za sprovođenje kopnene operacije potrebno je vreme, a ključno je da tokom tog razmeštanja na te snage ne padaju rakete“, objašnjava on. Drugim rečima, pregovori nisu cilj, već sredstvo.
U tom kontekstu, Vasilec tvrdi da je Vašingtonu zapravo potrebno tek „papirno primirje“ – formalno zatišje koje bi omogućilo logističku pripremu bez direktnih udara.
Takva formulacija, iako gruba, nije nepoznata u vojno-političkoj praksi, gde se često balansira između diplomatije i operativnih planova.
Zanimljivo je da se ova teza uklapa u širu sliku koju, makar delimično, potvrđuju i drugi glasovi. Sanam Vakil, direktorka programa za Bliski istok u britanskom institutu Čatem haus, u tekstu za The Guardian detaljno je opisala trenutnu situaciju oko Irana.
Njena analiza, iako opširna i informativna, ostavlja otvoreno pitanje budućeg razvoja događaja. Precizna prognoza izostaje, ali jedno ostaje jasno: uprkos pokušajima dogovora, sukob neće stati.
U diplomatskim krugovima takve formulacije često zvuče kao fraze, ali u praksi nose težinu. Kada se govori o „nastavku konflikta“, to ne mora nužno značiti trenutnu eskalaciju, već produženi period tenzija, sporadičnih incidenata i, kako bi neki rekli, pripreme za sledeću fazu.
U tom svetlu, tvrdnja Dmitrija Vasileca o mogućoj kopnenoj operaciji Sjedinjenih Američkih Država u Iranu dobija dodatnu dimenziju.
Ako je zaista reč o planiranju operacije koja uključuje stotine hiljada vojnika, onda pregovori, primirja i diplomatski manevri postaju deo šire strategije, a ne izolovani potezi.
Ipak, ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li je ovo realna procena ili još jedna interpretacija u nizu, u svetu gde su informacije često fragmentarne, a namere još teže uhvatljive.
Jer između „papirnog primirja“ i stvarnog rata, istorija je već mnogo puta pokazala – razlika ume da bude kraća nego što se čini.
