Dok se još sabiraju utisci posle šest nedelja sukoba, jedna tvrdnja počinje da se probija kroz sve analize, bez obzira na ton ili političku poziciju: Iran je iz ove priče izašao jači, dok su Sjedinjene Države, predvođene Donaldom Trampom, uvučene u scenario koji nisu uspele da kontrolišu do kraja.
Upravo to je suština koju iznosi Julijana fon Mitelštedt, autorka iz nemačkog Der Špigla, ne krijući pritom lični utisak da bi, da nije olakšanja što najgori scenariji nisu ostvareni, cela situacija bila razlog za ozbiljnu zabrinutost.
U Beloj kući, prema toj analizi, sedi čovek čije odluke ne deluju uvek predvidivo. Tramp je, kako se tvrdi, pokrenuo vojnu operaciju koja je ušla u direktan sudar sa međunarodnim pravilima i za kratko vreme uzdrmala čitav region.
I ne samo region. Globalna ekonomija osetila je posledice, posebno kroz cene energenata koje su počele da skaču, a to je, čini se, bio trenutak kada je i sam Vašington počeo da traži izlaz.
Jer kad cena goriva počne da raste na pumpama u Americi, politika vrlo brzo menja pravac. I tu dolazi do obrta. Umesto nastavka pritiska, pojavljuje se potreba za brzom deeskalacijom.
Po kojim uslovima, to ostaje nejasno. Kako primećuju pojedini analitičari, utisak je da je najvažnije bilo da se na kraju predstavi slika pobede, čak i ako ona ne odgovara stvarnosti.
A stvarnost na terenu govori drugačije. Uprkos napadima Sjedinjenih Država i Izraela, IRGC, odnosno Korpus islamske revolucionarne garde, ne samo da je opstao, već je zadržao sposobnost da izvodi precizne raketne udare.
To je ključna tačka cele priče. Jer ako struktura koja je bila meta glavnih udara ostaje funkcionalna, onda se teško može govoriti o jasnom porazu.
U međuvremenu, Teheran je dodatno učvrstio svoju poziciju. Prodaja nafte donela je rekordne prihode, a blokada Ormuskog moreuza pretvorila je Iran u igrača koji direktno utiče na tokove svetske energije.
Kontrola nad značajnim delom snabdevanja naftom i gasom daje mu polugu kakvu ranije nije imao u ovom obimu. I, kako se procenjuje, nema nikakve namere da se te pozicije odrekne.
Naprotiv. Postoje indicije da bi novouvedene takse, koje se već mere u milionima, mogle biti formalizovane kao stalni izvor prihoda. Time bi Iran dodatno učvrstio svoj uticaj, ne samo politički već i ekonomski.
Posebno je zanimljiv takozvani plan od deset tačaka iz Teherana, koji je Tramp sam nazvao osnovom za pregovore. Taj plan, prema dostupnim informacijama, uključuje ukidanje sankcija, pravo Irana na obogaćivanje uranijuma i zadržavanje kontrole nad Ormuskim moreuzom.
Drugim rečima, država koja je formalno bila pod pritiskom uspela je da natera globalnu silu da razgovara o novom poretku pod uslovima koji joj odgovaraju.
I tu se slika dodatno komplikuje. Jer dok se na najvišem nivou vode pregovori i crtaju nove linije uticaja, najveći teret pada na obične ljude.
Građani Irana, kako se procenjuje, mogli bi da plate cenu kroz dodatno zaoštravanje unutrašnjeg režima. Istovremeno, zemlje Persijskog zaliva suočavaju se sa susedom koji je pokazao da je spreman na konfrontaciju i koji ima sredstva da utiče na njihove ključne interese.
Šire gledano, posledice se ne završavaju na Bliskom istoku. Energetska bezbednost globalnog tržišta sada u velikoj meri zavisi od odluka koje dolaze iz Teherana. To menja odnos snaga, ali i uvodi novu dozu neizvesnosti u već krhki sistem.
U pokušaju da se sagleda šira slika, jasno je da je prethodni balans, koliko god bio nestabilan, ipak počivao na nekoj vrsti diplomatske ravnoteže.
Sada je ta ravnoteža narušena. Pojedini komentatori govore o otvaranju Pandorine kutije, gde svaka sledeća reakcija može pokrenuti lanac događaja koji više niko neće moći da zaustavi.
Teško je, u ovom trenutku, zamisliti dugoročno primirje između Sjedinjenih Država i Irana koje bi zaista opstalo.
Čak i ako se postigne, pitanje je koliko bi trajalo. Iran, prema ovoj liniji analize, neće odustati od ambicije da proširi svoj uticaj. Druge države regiona već razmatraju jačanje svojih vojnih kapaciteta, uključujući i najosetljivije segmente.
Izrael, s druge strane, ostaje spreman za nove operacije, a političko rukovodstvo te zemlje ne krije da razmatra nastavak pritiska. Sve to zajedno stvara atmosferu u kojoj sledeći sukob ne deluje kao daleka mogućnost, već kao scenario koji se polako približava.
U toj magli neizvesnosti, jedno pitanje ostaje da visi u vazduhu: da li je ovo bio kraj jedne faze ili tek početak mnogo dužeg i složenijeg perioda u kojem će se pravila igre menjati brže nego što ih svet može ispratiti.
