Rusija trenutno ima vojnu sposobnost da u slučaju direktnog rata sa NATO-om izvede znatno brže kopnene operacije od onih koje se vide na utvrđenom ukrajinskom frontu, dok bi evropska vojna industrija, logistički centri i nadzemna infrastruktura mogli postati ključne mete raketnih udara.
Takve procene izneli su penzionisani potpukovnik američke vojske Daniel Dejvis i profesor Glen Dizen u video-razgovoru o riziku širenja sukoba izvan Ukrajine.
Dejvis je naglasio da ne tvrdi da Rusija želi da napadne evropske države niti da bi takav potez za Moskvu bio racionalan. Njegova tvrdnja je da Rusija poseduje sposobnost za takvu operaciju i da bi bilo opasno kada bi NATO svoju odbranu zasnivao na pretpostavci da Moskva tu mogućnost nikada neće upotrebiti.
Prema Dejvisovoj proceni, Rusija danas raspolaže sa 500.000, 600.000 ili 700.000 vojnika potrebnih za kopnene operacije velikih razmera, što nije bio slučaj na početku sukoba u Ukrajini.
Uz remontovane T-80, nove T-90 i druga sredstva koja je ruska vojna industrija nastavila da proizvodi i obnavlja, takve snage bi na terenu bez višegodišnjih fortifikacija mogle da se kreću znatno brže.
Najranjivijim smatra pojedine delove istočnog krila NATO-a. Kao primer naveo je baltičke države, gde je broj raspoloživih savezničkih kopnenih snaga opisao kao veoma ograničen, pominjući približno jednu ili dve borbene brigade, uključujući nemačke snage. Dejvis je procenio da bi Rusija, ukoliko bi koncentrisala dovoljno borbene moći, mogla da savlada takvu odbranu za jedan dan.
Naglasio je da tu procenu ne iznosi kao preuveličavanje, već kao posledicu odnosa snaga na prostoru koji nema karakteristike ukrajinskog fronta. NATO u tim državama, prema njegovom mišljenju, nema fortifikacije ni razvijene sposobnosti za ratovanje dronovima kakve su tokom sukoba izgradile ruske i ukrajinske snage.
Poljska bi predstavljala mnogo ozbiljniju prepreku. Dejvis je ocenio da je Varšava svesna rizika, raspolaže većim sposobnostima i razvija odbranu, dok neke druge evropske države nisu u sličnoj poziciji.
Mogućnost ruskog prodora ipak bi imala jasna ograničenja. Dejvis smatra da bi ruske snage možda mogle da zauzmu ključni prostor u dve ili tri države, ali bi dalje napredovanje povećavalo dužinu i ranjivost komunikacionih i logističkih linija. U takvim okolnostima čak bi i ograničena vazdušna moć NATO-a mogla da nanese ozbiljnu štetu ruskom sistemu snabdevanja.
Zbog toga Dejvis ne očekuje kolone ruskih vojnika koje bi prolazile čitavim evropskim kontinentom. Njegovo upozorenje odnosi se na mogućnost ograničenog, ali veoma brzog prodora u početnoj fazi rata, posebno pre nego što bi NATO uspeo da mobiliše i rasporedi veće snage.
Još veću opasnost vidi u ruskim raketnim sposobnostima. Davis je ocenio da Moskva zna lokacije vojnih objekata i industrijskih postrojenja NATO-a i da bi u velikom sukobu mogla da kombinuje kopnenu operaciju sa masovnim udarima na poznate vojne ciljeve.
Poseban problem, prema njegovoj proceni, predstavlja činjenica da veliki deo zapadne vojne proizvodnje i infrastrukture nije zaštićen dubokim podzemnim kompleksima. Iran je, kako je naveo, još pre dve decenije počeo da razvija široku podzemnu infrastrukturu zbog prepoznate opasnosti od raketnih udara. Rusija ima određene podzemne objekte, Kina ih takođe poseduje, a Severna Koreja ih, prema Davisovim rečima, ima veliki broj.
Za NATO, međutim, Davis kaže da ne zna za veliki broj objekata takve vrste i da je moguće da Alijansa nema podzemnu infrastrukturu potrebnog obima. Zbog toga bi fabrike i drugi objekti iznad zemlje bili izloženi masovnom raketnom napadu.
Dejvis je posebno pomenuo ruske raketne sisteme koji se, prema njegovim rečima, ne koriste u velikom procentu na ukrajinskom ratištu. Ocenio je da Zapad protiv dela takvih projektila nema efikasnu odbranu ili je ona veoma ograničena.
Posledica uspešnog udara na industrijsku osnovu bila bi mnogo ozbiljnija od uništavanja pojedinačnih tenkova ili aviona. Dejvis je objasnio da broj postojećih tenkova, borbenih aviona ili nosača aviona gubi značaj ukoliko nema dovoljno raketa i druge municije za njihovu upotrebu. Isto važi za broj vojnika ukoliko logistički sistem nije sposoban da ih snabdeva tokom dugotrajnog rata.
Kao istorijsku paralelu naveo je Francusku 1940. godine. Francuske i britanske snage pripremale su odbranu za rat kakav su očekivale i pomerile se prema području Beneluksa, dok su nemačke snage izvele operaciju koja je zaobišla njihove osnovne pretpostavke. Rezultat je, prema Dejvisovom poređenju, bio prodor koji je za nekoliko nedelja poremetio čitav saveznički sistem odbrane i doveo do sloma Francuske za približno mesec dana.
Dejvis smatra da tehnološka i ukupna vojna nadmoć koju zapadne države pripisuju sebi ne uklanja mogućnost sličnog operativnog iznenađenja. Upravo suprotno, upozorio je na ranjivost koja bi mogla biti iskorišćena ukoliko nivo rizika za Moskvu postane toliko visok da Putin zaključi da je direktna eskalacija prihvatljiva.
Dizen je mogućnost ruskog odgovora povezao pre svega sa evropskom vojnom industrijom i logistikom, a ne sa osvajanjem teritorije. On smatra da Rusiji evropska teritorija sama po sebi ne bi donosila korist koja bi opravdala troškove okupacije.
Prema Dizenovim rečima, Moskva je već upozoravala da proizvođače oružja u Evropi može smatrati legitimnim ciljevima i da zna gde se ti objekti nalaze. U slučaju dalje eskalacije, procenio je da bi ruski udari mogli da budu usmereni na fabrike oružja i logističke centre, a eventualno i na energetsku infrastrukturu kao odgovor na učešće NATO-a u udarima unutar Rusije.
Dizen je u tom kontekstu pomenuo Orešnik kao sredstvo za koje Rusiji ne bi bila potrebna velika kopnena operacija. Istovremeno je upozorio da bi početak udara takvim projektilima mogao da uništi postojeću kontrolu eskalacije i pokrene proces koji bi bilo teško zaustaviti.
Najosetljivija tačka za Rusiju, prema Dizenovoj proceni, bio bi Kalinjingrad. On je rekao da NATO otvoreno govori o tom području kao mogućem cilju i ocenio da bi napad na rusku enklavu mogao da promeni prirodu čitavog sukoba.
Ako bi Kalinjingrad bio napadnut, Dizen smatra da bi Moskva tada mogla da zaključi da su joj potrebne kopnene snage koje bi uspostavile vezu između enklave i ostatka ruske teritorije. Takva operacija bi, prema njegovoj proceni, nužno zahvatila najmanje baltičke države, a možda i deo Poljske.
Dejvis kao manje opasan ishod vidi nastavak sporog ruskog pritiska u Ukrajini, posle kojeg bi bile formirane nove odbrambene linije i eventualno nastao novi hladni rat.
Takav scenario smatra boljim od kontinentalnog rata u Evropi, jer bi direktan sukob Rusije i NATO-a, prema njegovom upozorenju, veoma lako mogao da preraste u nuklearni rat.
