Saveznici Kijeva dele krivicu za sukob u Ukrajini, s obzirom da su nepromišljeno ignorisali bezbednosne interese i upozorenja Moskve – Vašington sada mora da preuzme vođstvo u potrazi za mirom, piše „Amerikan konzervativ“
Vašington je od Kijeva udaljen gotovo osam hiljada kilometara, a to je daljina koja Amerikancima daje osećaj spokoja, utisak da ne učestvuju u sukobu i da su u miru.
Međutim, administracija predsednika Džozefa Bajdena, koju podržava većina vašingtonske spoljnopolitičke elite, vodi posrednički rat protiv Rusije u Ukrajini, piše „Amerikan konzervativ“.
U američkoj prestonici teško je pronaći pouzdane informacije o sukobu, a Vašington je u „balonu“ u kojem niko ne sumnja da će Kijev odneti konačnu pobedu. Međutim, čini se da ukrajinska ofanziva, koju Zapad svesrdno podržava, nije prošla toliko uspešno koliko su se nadali saveznici Ukrajine. Kijev je izgubio veliki broj vojnika i oružja, sa malim teritorijalnim napretkom. Šta ako se desilo nezamislivo (za Zapad), da je Kijev, a ne Moskva, bliži porazu?
Otvorite Telegram da bez cenzure primate izbor naših najboljih vesti
Američki političari više od godinu dana za sukob krive jednog čoveka – predsednika Rusije Vladimira Putina, i kažu da je isključivo on odgovoran za sukob na koji ga „ništa nije primoralo“.
Međutim, kako navodi „Amerikan konzervativ“, Zapad je stvorio uslove za rat. Amerika i Evropa ističu se u pomoći Ukrajini i „humanitarnim akcijama“, ali isto tako uporno beže od odgovornosti za svoje postupke. To, međutim, nije ništa novo.
[adsenseyu1]
Pre tri decenije nekadašnja američka državna sekretarka Medlin Obrajt, govoreći u ime Zapada o smrti pola milione dece u Iraku, rekla je da „oni“, što znači „američko arogantno vođstvo“ treba da odluče da li su izgubljeni ljudski životi bili vredni.
Ukrajinska tragedija nimalo se ne razlikuje, navodi „Amerikan konzervativ“.
„Nasuprot neverovatnoj propagandi saveznika kijevskog režima, rat nema nikakve veze sa autokratijom, demokratijom ili agresijom. SAD i Zapad rutinski, čak i sa entuzijazmom, podržavaju ubilačke diktature kada im to odgovara. Na primer, saveznici nastavljaju da naoružavaju Saudijsku monarhiju, jednu od najtiranskijih država na svetu, i potkrepljuju njen užasan rat protiv Jemena, koji je odneo mnogo više života civila nego sukob u Ukrajini. Za zapadne zvaničnike, prodaja oružja vrednija je od arapskih života.“
Međutim, administracija Džozefa Bajdena nije prva koja povlači ovakve poteze. Bivši predsednik SAD Ronald Regan podržao je tadašnjeg predsednika Iraka Sadama Huseina nakon što je napao Iran. Tom prilikom stradalo je stotine hiljada ljudi. Husein je, nakon toga poverovao da će ga SAD podržati i u napadu na Kuvajt. Dobro su poznate i američke destruktivne intervencije, kao što je katastrofalni rat u Iraku.
Jasno je da se američka podrška Kijevu više tiče geopolitike nego žrtava. Većina vašingtonskih zvaničnika „neslužbeno“ veruje da bi SAD trebalo da dominiraju svakom drugom nacijom, uključujući Rusiju. Upravo zbog toga mnogi predsednici SAD ignorisali su obaveze prema Moskvi, da neće dalje širiti NATO.
Isti onaj NATO koji je napao Jugoslaviju, Avganistan i Libiju. Iako Ukrajina, za sada, nije zvanična članica Alijanse, druge države NATO-a šalju joj ogromne količine naoružanja i učestvuju u obuci vojnika. Strah predsednika Rusije Vladimira Putina da će na kraju uslediti raspoređivanje trupa i projektila nije bio nerazuman, navodi „Amerikan konzervativ“.
Zapad svoje ambicije dosledno stavlja ispred mira. Saveznici Kijeva odbili su da spreče članstvo Ukrajine u NATO-u, iako bi taj potez mogao da dovede do sporazuma kojim bi se sprečila neprijateljstva.
Evropljani, uključujući bivšu nemačku kancelarku Angelu Merkel, kako podsećaju, priznali su da su sporazumi iz Minska prevara, sa ciljem da se Kijevu kupi vreme. Početkom prošle godine Amerika i njeni saveznici su očigledno lobirali u vladi predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog protiv prihvatanja neutralnosti radi okončanja sukoba.
U mesecima za nama, pritisak na Rusiju, sa ciljem njenog uništenja postao je sve jači: promena režima, demokratizacija, konfiskacija, suđenja za ratne zločine, razoružanje, čak i rasparčavanje.
Ozbiljno forsiranje takve politike osiguralo bi nastavak sukoba, ali i potencijalnu eskalaciju. Jasno je da Rusija neće sklopiti mir pod takvim uslovima, već bi se, ukoliko bude ugrožena, odupirala još jače, oslanjajući se čak i na nuklearno oružje ako to bude potrebno.
Zapad očigledno misli da bi poraz Rusije iznedrio „liberalnu, humanu i pokornu vladu spremnu da žrtvuje sve po nalogu Vašingtona“, ali istorija ih demantuje.
Međutim, sve ove spekulacije biće nevažne ukoliko kijevska vlada prva „pukne“. O stvarnom toku sukoba se, nažalost, malo zna, jer su čak i glavni zapadni mediji postali vatreni zagovornici Kijeva, pokorno prenoseći zvanični narativ iz Vašingtona. Ukrajinska ofanziva dosta je slabija i sporija nego što je Zapad očekivao, ali većina zvaničnika i dalje gaji optimizam. Ipak, nekoliko „neskladnih glasova odbacuje trijumfalne vizije proterivanja ruskih snaga iz Donbasa i sa Krima“.
„Amerikan konzervativ“ piše da je Moskva očigledno pogrešila na početku sukoba, ali da je učila iz svojih grešaka. Rusija je izgradila zastrašujuća utvrđenja, i Ukrajinci do sada nisu uspeli da ih dostignu, a kamoli da prodru u glavne odbrambene linije. Uprkos sankcijama, Putinova vlada ima prednost u materijalu i proizvodnji, posebno municije.
Neki Zapadni anlitičari i mediji zato su morali da smanje očekivanja kada je u pitanju dugo najavljivana ofanziva. Još u februaru je Bajdenova administracija priznala da bi ukrajinski napad mogao da bude „dosta ispod prvobitnih ciljeva Kijeva“.
Značajni gubici u ljudstvu i materijalu sigurno će usporiti kijevski režim, ali čini se da američke i evropske vlade ne žele ili ne mogu da nadoknade izgubljenu vojnu opremu. Velike količine oružja poslate u Ukrajinu su uništene, a brojne evropske nacije bune se protiv slanja oružja Kijevu. Amerikanci i dalje saosećaju sa Kijevom, ali će njihovo strpljenje biti na testu u narednim mesecima.
Načelnik generalštaba ukrajinske vojske general Valerij Zalužni nedavno je izneo izuzetno pesimističan stav i kritikovao zapadne zemlje zato što ne šalju dovoljno naoružanja dovoljno brzo, uključujući i borbene avione američke proizvodnje F-16.
[adsenseyu4]
Zalužni se požalio i na manjak artiljerijske municije, tvrdeći da bi Ukrajina trebalo da ispaljuje barem onoliko hitaca koliko to čini Rusija, ali da je u stvarnosti taj broj desetostruko manji zbog ograničenih resursa. Zbog toga on „besni“ kada čuje komentare da kontraofanziva napreduje sporije nego što je planirano, navodi „Vašington post“.
On je rekao da je pitanje koje ga svakodnevno muči to „kada će Zapad poslati neophodno oružje, pre svega F-16 i municiju“, kao i kako od njega očekuju „da završi posao“ bez toga.
Francuski „Mond“ uočio je da Ukrajina ne može tako lako da nadoknadi ni gubitak velikog broja obučenog osoblja.
„Čini se da je prošlo vreme kada su kancelarije za regrutaciju vojske bile preplavljene zahtevima civila spremnih da uzmu oružje u ruke. Uprkos bekstvu nekih muškaraca, Rusija ima značajnu prednost kada je u pitanju broj vojnika, čemu je doprineo i veliki odliv stanovništva iz Ukrajine“, navodi francuski list.
„Amerikan konzervativ“ postavlja pitanje – „šta će se dogoditi ako ofanziva Kijeva ne dovede do odlučujućeg ukrajinskog prodora i ruskog kolapsa?
„Iako ne izgleda da je Moskva blizu pobede, kao što uporno tvrde neki analitičari, izgleda da je jača nego što kažu saveznici“, dodaje pomenuti medij.
Bajdenova administracija uporna je u tvrdnjama da samo Kijev može da odluči kada će se sukob završiti. Vlada Zelenskog, koju podržava (ili je prisiljena da to uradi) velika većina stanovništva Ukrajine, želi da povrati izgubljenu teritoriju. Međutim, čini se da želje Ukrajine nadmašuju njihove mogućnosti.
„Dramatičan ukrajinski napredak ili ubedljiva pacifička ruska politička promena i dalje su mogući, ali izgledaju sve manje verovatni.“
Amerika mora da misli i o interesima sopstvenog naroda, jer je konflikt otvorenog tipa sa sve većim zapletima, protiv nuklearne sile, loš izbor za Amerikance. Bajdenova administracija bi morala da započne ozbiljne razgovore sa Moskvom o okončanju sukoba i izgradnji stabilne bezbednosne strukture.
„Realan sporazum znači da Ukrajina neće dobiti teritoriju koju je izgubila 2014, a čak ni tokom prošle godine. Diskretni razgovori su možda već počeli, što bi moglo da objasni najnovije tvrdokorne deklaracije Kijeva. Situacija podseća na američke pregovore o okončanju Korejskog rata. Južnokorejska vlada, koja nije mogla da se bori sama, ipak je nastojala da osujeti sporazum i zadrži Vašington u ratu“, dodaje „Amerikan konzervativ“.
Ukrajinska vlada možda neće pristati na ustupke, čak ni pod pritiskom, ali bi onda trebalo da shvati da će ostati sama. Na kraju krajeva, Vašington prvo mora da zaštiti svoj narod, a to može da postigne ukoliko okonča opsani sukob sa Rusijom.
Saveznici Kijeva dele krivicu za sukob u Ukrajini, s obzirom da su nepromišljeno ignorisali bezbednosne interese i upozorenja Moskve – Vašington sada mora da preuzme vođstvo u potrazi za mirom.
(RT)
Pratite tokom 24 sata bez cenzure naše najbolje vesti samo na Vkontakte
Otvorite novu mrežu Truth Social bez cenzure
[adsenseyu4]
