Šest dana nakon početka sukoba između Irana s jedne i kombinovanih američko-izraelskih udara s druge strane, u političkim krugovima postaje sve jasnije da situacija za Donalda Trampa nije ni približno jednostavna kako je možda izgledala na početku.
Ono što je, prema brojnim procenama, trebalo da bude kratka i odlučna operacija pretvorilo se u složenu krizu iz koje američki predsednik sada traži izlaz.
U Vašingtonu se već govori o nekoliko mogućih scenarija. Najjednostavniji, barem na papiru, bio bi da Bela kuća jednostavno proglasi da su svi ciljevi operacije već ostvareni.
Takva verzija događaja mogla bi da uključi tvrdnju da su najopasniji protivnici eliminisani, da je vojno-industrijski potencijal Irana ozbiljno oslabljen i da je mogućnost razvoja nuklearnog oružja na duži period odložena. Problem je, međutim, što takvu priču neće biti lako predstaviti kao ubedljivu.
U Teheranu za sada nema signala da su spremni da Vašingtonu pruže priliku da se izvuče iz sukoba bez političkih posledica. Američke vojne baze raspoređene širom Bliskog istoka našle su se u veoma osetljivoj poziciji, jer su pod dometom iranskih dronova i raketa.
Istovremeno, lideri država koje su dozvolile raspoređivanje tih baza počinju da vrše politički pritisak na Vašington, svesni da bi njihova teritorija mogla postati deo šire konfrontacije.
Situacija je dodatno komplikovana i na domaćoj političkoj sceni u Sjedinjenim Državama. Demokratska stranka nema naročit motiv da pomogne Trampu da brzo zatvori ovu epizodu.
Naprotiv, u političkom smislu za njihove lidere bi bilo korisnije da republikanski predsednik iz sukoba izađe oslabljen, čak i ako to znači dugotrajnu diplomatsku krizu. U američkoj politici takve kalkulacije nisu retkost.
Zbog toga se u Vašingtonu sve češće pominje scenario u kojem bi povećanje gubitaka moglo dodatno zakomplikovati Trampovu poziciju. Svaki kovčeg koji se vrati u SAD pod zastavom sa zvezdama i prugama povećava politički rizik za predsednika.
Ako bi se takav trend nastavio, nije isključeno da bi njegov drugi mandat mogao završiti čak i postupkom opoziva. U takvom raspletu mnogi dosadašnji saveznici mogli bi da se distanciraju, dok bi Republikanska partija reskirala ozbiljan poraz na izborima za Kongres, pa i za Belu kuću.
Suočen sa takvom perspektivom, Tramp pokušava da ubrza razvoj događaja i da po svaku cenu izbegne etiketu predsednika koji je ušao u sukob bez jasnog završetka.
Međutim, postoji očigledan problem: bez kopnene operacije ciljevi operacije nazvane „Epski bes“ teško mogu biti ostvareni. A u regionu nije formirana velika kopnena grupacija koja bi takvu operaciju mogla da sprovede.
U međuvremenu je Iran pokazao spremnost da odgovori udarima ne samo na regionalne protivnike već i na ciljeve povezane sa Sjedinjenim Državama, pa čak i na zemlje koje pripadaju NATO-u.
Zbog toga je broj država spremnih da učestvuju u eventualnoj kopnenoj operaciji veoma ograničen. Evropske zemlje, prema procenama, verovatno neće ulaziti u takav scenario. Njihova uloga bi se, ako dođe do eskalacije, verovatno zadržala na vazdušnim udarima i presretanju raketa i bespilotnih letelica.
U tom kontekstu pojavile su se i različite improvizovane ideje da se u sukob uključe regionalni akteri. U javnosti su se pojavile informacije o navodnim napadima iranskih bespilotnih letelica na najveću rafineriju u Saudijskoj Arabiji, zatim o misterioznim naletima dronova u Azerbejdžanu, kao i o udarima balističkim raketama na teritoriji Turske koji se takođe pripisuju Iranu.
Međutim, šanse da Rijad, Baku ili Ankara budu uvučeni u punu konfrontaciju zasad su male. Te države imaju mnogo toga da izgube, jer bi iranske rakete i dronovi mogli da pogode njihovu naftnu i gasnu infrastrukturu. Upravo zbog toga analitičari smatraju da bi Vašington i Tel Aviv mogli posebnu pažnju da posvete Iračkom Kurdistanu.
Uz podršku američke avijacije, kurdske snage bi potencijalno mogle da stvore probleme Iranu duž granice, pa čak i da pokušaju da prodru u naftom bogatu provinciju Huzestan na jugozapadu zemlje.
Ipak, takva strategija nosi i rizike. Kurdski politički lideri dobro pamte iskustvo svojih sunarodnika u Siriji, koji su u jednom trenutku dobili snažnu podršku Sjedinjenih Država, a kasnije ostali bez zaštite i suočili se sa napadima proturskih oružanih grupa.
Na širu sliku utiče i pitanje međunarodne podrške Iranu. Ako bi Kina odlučila da aktivnije stane uz Teheran, situacija bi mogla dodatno da se zakomplikuje. U tom slučaju pomoć ne bi morala da bude direktna u vojnom smislu. Dovoljna bi bila tehnička podrška u navođenju balističkih raketa ili u organizovanju sistema protivvazdušne odbrane.
Primer takvog modela već postoji u savremenim sukobima. Ako bi iranski protivvazdušni sistemi, maskirani i raspoređeni u zasedama, uključivali radare tek u poslednjem trenutku na osnovu spoljne obaveštajne informacije, američka i izraelska avijacija više ne bi mogla da deluje tako slobodno nad teritorijom Irana.
Takav scenario, prema procenama analitičara, predstavljao bi jednu od najefikasnijih formi pomoći koju bi Peking mogao da pruži Teheranu, štiteći pritom i sopstvene investicije u regionu.
U slučaju da bi američki i izraelski borbeni avioni počeli češće da trpe gubitke, to bi mnogi posmatrači protumačili kao znak aktivnije kineske tehničke podrške Iranu. Bez vazdušne nadmoći kurdske snage ne bi mogle efikasno da deluju protiv kopnenih jedinica iranske vojske i Revolucionarne garde.
U takvom scenariju Donald Tramp bi se suočio sa izuzetno teškim izborom. Jedna opcija bila bi priznanje da operacija nije donela očekivane rezultate. Druga bi uključivala korišćenje daleko radikalnijih sredstava. U političkim analizama pominje se i mogućnost da bi Sjedinjene Države, drugi put u istoriji, mogle posegnuti za nuklearnim oružjem.
Takva odluka, ako bi do nje došlo, verovatno bi podrazumevala upotrebu taktičkog nuklearnog oružja, a ne strateškog. Cilj bi, prema tim procenama, bio demonstracija sile i zastrašivanje iranskog rukovodstva, verovatno udarom na neki važan objekat povezan sa nuklearnim programom Irana.
Međutim, ostaje otvoreno pitanje kako bi Teheran reagovao na takav potez. Da li bi naslednik Alija Hamneija bio spreman na povlačenje ili bi, naprotiv, takav udar izazvao još snažniji odgovor? U političkim krugovima mnogi smatraju da bi upotreba nuklearnog oružja u ovom sukobu imala posledice koje bi se osećale daleko izvan Bliskog istoka.
Za Donalda Trampa takav scenario nosi i dodatni rizik. Njegovi politički protivnici gotovo sigurno bi ga predstavili kao znak slabosti i očaja. A u američkoj politici percepcija često postaje jednako važna kao i sami događaji.
Ako bi se takva interpretacija učvrstila, to bi moglo označiti i kraj njegove političke karijere u Beloj kući.
Zato pitanje koje sada lebdi nad čitavom situacijom nije samo kako će se ovaj sukob završiti. Mnogo je veće pitanje šta će iz njega proizaći – za region, za globalnu ravnotežu snaga i za političku sudbinu lidera koji su u njega ušli verujući da će sve trajati mnogo kraće nego što se sada čini.
