Po najnovijim statističkim podacima na Zemlji svake godine bez traga nestane oko dva miliona ljudi. Mnogi od ovih nestanaka imaju razumljivo objašnjenje: ubistva, nesrećni slučajevi, elementarne nepogode, namerno zametanje tragova kada ljudi nestaju po sopstvenoj žeji.
Ali, izvestan broj slučajeva nestanaka ne uklapa se u uobičajene standarde. Čudan događaj u blizini Sankt Peterburga svakako ne pripada grupi standardnih nestanaka.
To se desilo 1993. godine i evo šta o tome kažu očevici i učesnici.
Sa dvojicom prijatelja koji su zajedno sa njim radili u jednom konstruktorskom birou, Aleksej Ivanovič Volžanin krenuo je na uobičajeno ribarenje.
[adsenseyu1]
Bio je petak kada su seli u stari ‘moskvič’ i krenuli na put. Putovanje do Karelske prevlake traje nekoliko sati, a tamo ih čeka pravi raj za ribolovce. Bezbroj prelepih bistrih jezera poznatih pod imenom ‘Vuoksa’, nedirnuta priroda, izvanredna mesta gde riba, kako to kažu ribolovci ‘dobro grize’.
Drugovi su ta mesta već davno otkrili, a raspored putovanja bio je do detalja razrađen. Polazak u večernjim satima, noćivanje pored vatre, ribarenje u praskozorje, svečani ručak i polazak kući. Ostaje im još subotnje veče i cela nedelja koju će posvetiti ženama i deci. Ali, ovoga puta, sve je krenulo naopako. Prijatelji su se već približavali svom cilju, kada je iznenada počela nepogoda.
Grmelo je na sve strane, gromovi su udarali u drveće pored puta, a jedan i u neposrednoj blizini vozila sa nesretnim putnicima.
Sedeći za volanom Volžanin je od silnog bljeska na trenutak oslepeo. Taj trenutak bio je koban za drugove. Auto je sleteo sa puta i desnim zadnjim vratima udario u gromadni stari bor.
Istina, sam vozač Aleksej Ivanovič, kasnije je tvrdio da nije sleteo sa puta zbog munje, već zbog toga što mu je ispred haube vozila ‘izniklo’ nekakvo čudovište sa vatrenim očima. Ali, pošto to tajanstveno čudovište niko od njegovih drugova nije video, on je jednostavno prećutao njegovo postojanje.
Nakon udesa, Volžanin i Sigaljev, koji su sedeli napred, samo su se malo ugruvali i uplašili. Međutim, inženjer Semjen Jakovljevič Eljbman, koji jesedeo na zadnjem sedištu, prošao je mnogo gore: razbijeno staklo prozora napravilo mu je duboku posekotinu na čelu. Osim toga, sudeći po ponašanju, doživeo je i potres mozga.
Prilikom iznošenja iz vozila, nije mogao stabilno da stoji na nogama, već se čudno teturao. Nesrećni putnici bili su na grdnim mukama, takoreći bespomoćni.
Od najbliže zdravstvene stanice bili su udaljeni nekoliko desetina kilometara. Sa ranjenim drugom, pešice tu razdaljinu bilo je nemoguće svladati. A u blizini, na nesreću, nije bilo nijednog drugog vozila. Ispalo je dobro što je Sigaljev u blizini primetio svetlost na prozoru male kolibe. Ostavivši auto, drugovi su poneli ranjenog druga prema kolibici, koja se nalazila iznad potočića.
S mukom su se pentrali klizavim stepeništem i nekako su stignli do ulaza u kolibu. Pokucali su i vrata im je otvorila stara žena. Učinilo im se da su ušli u bajku, a ova starija žena ime je izgledala kao ‘baba Jaga’. Ne progovorivši ni reči starica je pokisle i nesrećne ribolovce pustila da uđu.
Volžanin je kasnije pričao: ‘Kada se sada prisetim tog događaja, sve mi izgleda nestvarno i besmisleno. Odakle se pojavila tamo kuća, koju nikada pre toga nismo videli, mada to mesto poznajemo ‘kao svoj džep’? Ali, tada smo bili prosto omađijani i ništa nas nije iznenađivalo.
[adsenseyu4]
Kućica na kokošijim nogama? U pravom trenutku! Sveća na stolu u starinskom čiraku? Možda je struja nestala zbog nepogode! Čudna gazdarica koja ni reči nije progovorila. Možda je bila gluvonema’?
Baka je nesrećne ribolovce nahranila toplom supom, Eljbmanu isprala ranu nekakvom tečnošću a na čelo stavila obloge. Umorni, polegli su i čvrsto zaspali. A kada su se ujutro probudili našli su se pod vedrim nebom! Nestala je gostoljubiva kućica, a umesto nje, stajali su polurazrušeni zidovi od grubo složenih granitnih oblutaka.
Šta se dalje desilo? Aleksej Ivanovič govori:‘Pažljivo smo istražili te razvaline, bez prozora i vrata i utvrdili da tu nema nikakvih znakova života. Po svemu sudeći, bila je to stara vodenica, preostala još iz vremena finskog rata, kada je naša armija oterala Fince sa Karelske prevlake, a zatim tu teritoriju pripojila SSSR-u.
U tim predelima dosta je takvih ruševina i ničega čudnog tu nema. Ali, gde je nestala kolibica u kojoj smo prenoćili? Nisu nas valjda onako pospane i umorne preneli na neko drugo mesto? Ali, tamo nema nikakvih kuća. Kasnije smo utvrdili da tamo niko ne živi. Tog jutra bili smo svedoci još jednog čuda. Naime, od rane na čelu Semana ostala je samo jedva vidljiva krasta, koja je ubrzo nestala’.
Drugari – ribolovci tvrde da je cela ta priča, od početka do kraja, istinita. Pri tome, pozivaju se na lokalnu ekipu koja im je pomogla u šlepovanju auta. A meštani tvrde da se 1982. godine nešto slično dogodilo sa još jednim čovekom koji je na tom mestu doživeo noćnu havariju. On je pričao da je takođe, čekajući pomoć, prenoćio kod nekakve veštice u vodenici.
VREMENSKO POLJE
Evo još jednog sličnog događaja. U knjizi ‘Duhovi i legende Uiltiširskog kraja’ pominje se i sledeći slučaj. Devojka Edna Hedžis je 1973. godine vozila bicikl, kad je iznenada počela nepogoda.
Edna je sišla sa bicikla i, spazivši u blizini kućicu, odlučila je da se tamo skloni i sačeka da prođe nevreme. U kući je živeo starac, koji je dozvolio devojci da se skloni od nepogode, ali sa njom nije progovorio ni jednu reč. Zatim je Edna otkrila da ponovo vozi bicikl. Kako i pod kojim uslovima je napustila kućicu nikako nije mogla da se seti.
A i pomenuta kućica, kako se kasnije razjasnilo, nikada nije na tom mestu ni postojala. Uz sve to, drugarice, koje su čekale Ednu, uočile su da joj je odeća sasvim suva, dok su one, čekajući je, bile mokre do gole kože.
Primamljivo je povezati sve te priče, pretpostavljajući da se povremeno u našem prostoru i vremenu otvaraju vrata koja vode u ‘svet bajki’. Ali, po mišljenju specijalista iz oblasti psihologije odgonetka te pojave krije se u nečemu sasvim drugom:priviđenja se ne pojavljuju na javi, već samo u našoj misaonoj percepciji kao rezultat hipnotičkog transa.
Čovek može dospeti u takvo stanje čak i bez hipnotizera, spontano, pod uticajem monotonog puta ili ritmičkog dobovanja kiše, ili od iznenadnog bljeska munje.
A u slučaju Aleksandra Volžanina i njegovih drugova i u priči Edne Hedžis sve pomenuto bilo je prisutno. Kako pokazuju eksperimenti, osećaji čoveka za vreme transa po svojoj upadljivosti i prirodnosti praktično se ne razlikuju od pravih utisaka.
[adsenseyu1]
Obmanuta čula, vođena fantazijom mozga, proizvode takve detaljne slike, koje je zatim praktično nemoguće razlikovati od prirodnih sećanja.
Doktor medicinskih nauka V. Fajviševski, analizirajući slične slučajeve, posebnu pažnju obraća na trenutak izlaska iz stanja transa, kada ljudi često osećaju vegetativnu dezorganizaciju, vrtoglavicu, male poremećaje u koordinaciji pokreta, i često se ne sećaju trenutka prelaska iz stanja hipnoze u realno stanje.
Svi ti znaci bili su prisutni u priči Volžanina i Edene Hedžis, što posredno potvrđuje da su svoje pustolovine oni doživeli ne na javi, već u stanju hipnoze. Ipak, ostaje sićušna šansa da su se opisani događaji mogli dogoditi u stvarnosti. Uostalom, neki naučnici smatraju da uporedo sa našim mogu postojati takozvani ‘paralelni svetovi’, sa kojima povremeno dolazimo u dodir, pod uticajem moćnih energetskih pražnjenja.
To bi značilo da munja može biti ključ za otvaranje vrata u taj drugi svet. I sasvim je moguće da su bajke u suštini istinita sećanja očevidaca, koji su boravili u nekom od paralelnih svetova.
Na sva ova pitanje, nažalost, nema pouzdanih odgovora. Uostalom, mnogo toga moguće je objasniti ako navedene priče uporedimo sa drugim, ne manje zagonetnim događajima. Komisiji ‘Fenomen’ 1993. godine obratili su se radnici jedne moskovske firme. U njihovo ime govorio je generalni direktor B. Ivašenko.
Svoju priču započeo je konstatacijom da je negde pročitao da su naučni eksperimenti pokazali da je uz pomoć elektromagnetnih polja moguće promeniti vremenski tok i dospeti u drugu dimenziju.
Ivašenko je verovao da je to moguće i rekao: ‘Kako bi, inače, bilo objasniti istinit događaj u kome smo mi bili neposredni sudionici i svedoci’?
A priča, koju je zatim ispričao S.Kamenjev i njegovi prijatelji bila je zaista neobična i nekoliko eksperata ‘Fenomena’ odlučilo je da otputuje na mesto događaja u blizini Ostankijskog televizijskog tornja u Moskvi, kako bi obavili eksperiment.
Evo šta kaže kamenjev: ‘Svi smo bili na licu mesta. Oleg Karatjan je išao prema nama. Bilo je vetrovito vreme, ali tle po kojem se kretao bilo je prekriveno baricama. Oleg je upravo prelazio preko jedne od njih, smešno dižući nog, poput ždrala. I tada je sve počelo. U vazduhu je nešto tiho i potmulo zafijukalo, zabrujalo, da smo svi osetili bol u ušima. Podigao sam pogled i spazio da se oko televizijskog tornja širi crvenkasto svetlucanje.
Zatim, iznenada prizor kao da je nestao, nešto se zatreperilo i toranj se pojavio mnogo bliže. Tog trenutka Ivašenko je povikao: ‘Oleg, Oleg’!, i ja sam otkrio da je Karatjan, koji se nalazio na dvadeset koraka od mene – nestao. Što je najčudnije, nestala je i barica koju je prelazio.
Deo površine ispred nas bio je potpuno suv. Hteo sam da krenem u pravcu gde je trebalo da bude Karatjan, ali noge kao da su se prilepile za zemlju. Ne znam koliko je to trajalo, možda minut, a možda i celih deset minuta. Prostor oko nas bio je potpuno pust. Nijedne osobe, niti mesta gde bismo se sakrili. Obuzimale su me najcrnje slutnje. Naš drug je tako neočekivano iščezao.
Kao da su ga izbrisali gumicom sa lista hartije. Zatim se fijukanje pojačalo, a ceo prostor oko nas je počeo nekako neosetno da se rasteže i, mi smo ponovo spazili Olega. Barica po kojoj je on gazio takođe se ponovo pojavila. A sam Karatjan ništa posebno nije osetio, čak nije ni primetio da je potpuno iščezao!
Kad su drugovi odlučili da na satu provere koliko je Oleg odsustvovao, boraveći u ‘drugoj dimenziji’ sa čuđenjem su primetili da je njegov sat stao’.
Kamejev jeu beđen da je Oleg upao u drugu vremensku dimenziju, koju je prouzrokovao rad generatora na televizijskom tornju i da ga je samo čudo vratilo. A crvenkasta sumaglica, koja je treperila u vazduhu je vremensko polje…
I GROBOVI SU NESTALI
Nešto slično dogodilo se 1924- godine u Iraku. Piloti kraljevske vazdušne armade, Dej i Stjuart, bili su prinuđeni da ateriraju u pustinji. Tragovi od aviona bili su veoma jasni na pesku, ali uskoro su nestali. Pilote nikada nisu našli, mada u blizini mesta ateriranja aviona nije bilo ‘živog peska’, niti skrivenih bunara.
Neverovatan događaj zbio se i 1930. godine u severnoj Kanadi, gde su u eskimskom selu Andžikuniju nestali svi žitelji. U pustom selu, ostala je odeća, hrana u ohlađenim ognjištima, čak i puške, bez kojih Eskimi nikada ne izlaze iz kuće. Lovac Džo Lejbel prvi je otkrio da je selo opustošeno, ali da su čak nestali i grobovi na seoskom groblju!
Američki vojni avion sa 32 putnika, davne 1947. izgubio je kontrolu i srušio se.
Uzaludni su bili napori spasilaca da što pre stignu na mesto havarije i ukažu prvu pomoć nastradalima. Među krhotinama aviona nije bilo tragova ni živih ni mrtvih?! Bije bilo krvi, niti drugih tragovokoji bi potvrdili da je u avionu bio makar jedan čovek. Ovaj događaj je zainteresovao i specijalne službe, ali sva njihova istraživanja bila su bezuspešna.
Zabeleženo je i nekoliko slučajeva nestanaka kompletnih posada i ljudstva sa brodova na otvorenom moru. Podsetimo se samo istorije čuvenog broda ‘Marija Celesta’, koji je pronađen u blizini Azorskih ostrva. Ljudi koji su nestali sa broda sa sobom nisu poneli ni najosnovnije stvari, pa čak ni novac…
U julu 1889. godine u novinama ‘Dejli Kronikl’ izdato je saopštenje da se izvesni gospodin Makmilija, član porodice koja je vlasnik izdavačkog preduzeća ‘Makmilijan’, popeo na brdo, mahnuo rukom prijateljima i – nestao. Ni velika ponuđena novčana nagrada nije pomogla i ovaj događaj nikada nije razjašnjen.
[adsenseyu4]
LETEĆI HOLANĐANIN
‘Vremenska zamka’, ako se može veerovati iskazima očevidaca, sposobna je da u druge vremenske distance premešta ne samo pojedine osobe, već i mnogo masivnije predmete – čitave zgrade ili brodove. Moguće je i da legenda o ‘letećem Holanđaninu’, koji luta okeanskim prostranstvima, u suštini ima sasvim realnu osnovu.
Čudan događaj zbio se u Atlantskom okeanu, u ranim jutarnjim časovima 11. jula 1881. godine, kada se britanski vojni brod zamalo sudario sa drevnom fregatom. Pokušaji kontaktiranja sa posadom bili su neuspešni. Fregata je projurila, kao da nije ni primetila britanski brod.
Taj slučaj je postao poznat zahvaljući sretnoj okolnosti što je jedan od očevidaca zagonetnog susreta bio i princ od Velsa, budući kralj Džordž V, koji je tada služio vojni rok kao mladi oficir. Jedan od aktivnih članova Kraljevskog društva psihologa, ser Džeremi Blekstaf, prisustvujući prijemu u Bakingemskoj palati povodom dodeljivanja ordena, bio je udostojen da porazgovara sa Njogovim Veličanstvom i nije propustio priliku da Kralju postavi pitanje o davnašnjem susretu na Atlantskom okeanu.
Pokazalo se da kralj Džordž ne samo da se seća susreta, već ga je veoma detaljno i opisao. Zagonetni brod je podsećao na jedrenjake i imao je bogato ukrašene drvene katarke. U to vreme takvi brodovi su prestali da plove. Ali, više od svega mornare je začudilo što je tajanstveni brod imao ‘sopstveni vetar’ – njegova jedra su bila naduvana u sasvim suprotnom pravcu od veta koji ja tada duvao.
Uz dozvolu britanskog monarha, ovi novi detalji bili su uneti u izveštaj Kraljevskog društva psihologa. Tokom istraživanja novinari su uspeli da pronađu još nekoliko mornara, davnašnjih svedoka susreta sa letećim Holanđaninom.
Oni su sećanja kralja Džordža dopunili interesantnim detaljem, koji se odnosio na čudno kretanje tajanstvenog broda. Naime, iako je toga dana besnela bura, brod se kretao pravolinijski i neverovatno mirno. Zagonetan susret pominje se i u dnevniku monarha, što je posle njegove smrti i objavljeno.
Postoji bezbroj pokušaja objašnjenja sličnih slučajeva. Među njima je i hipoteza koju zagovara S.Kamjejev. Ona polazi od pretpostavke da na Zemlji postoje ili periodično nastaju anomalne zone, koje su ustvari ‘vrata’ u druge prostorne dimenzije. Komisija ‘Fenomen’ sakupila je uz svojim arhivama veliki broj priča o takvim zonama. Zanimljivo je da se u većini priča pominje ili crvena ili purpurna svetlost ili, jednostavno, neobična magla.
Postoje i mnoge stare legende o ljudima koji dospevaju na poljane, gde vile organizuju svoja slavlja. Ljudi učestvuju u igri tokom jedne noći, zatim se vraćaju kući i saznaju da su u međuvremenu prošle mnoge godine! U nekim od ovih legnedi takođe se pominje prisustvo čudnovate magle…
Nesumnjivo mnoge priče o zagonetnim iščezavanjima mogu biti obične zablude ili priviđenja, Ali, moramo biti svesni činjenice da neke predstavljaju pravu misteriju i da postoji velika verovatnoća da su istinite…
(Conoplja news)
