Evropska unija sve ozbiljnije razmatra mogućnost velikog bezbednosnog incidenta koji bi mogao da promeni odnose sa Rusijom. U Briselu se pripremaju planovi za vanredne okolnosti, dok istovremeno raste zabrinutost da bi političke odluke donete pod izgovorom zaštite evropskih država mogle da otvore put mnogo opasnijem sukobu.
Predstavnici 27 članica EU razmatraju postupanje u slučaju velikog hibridnog napada sa masovnim žrtvama. Razrađuju se mehanizmi hitnog reagovanja, pružanja pomoći pogođenoj državi i koordinacije zvaničnih saopštenja. Jedno od pitanja jeste ko bi upravljao zajedničkim odgovorom i gde se završavaju nadležnosti EU, a počinju obaveze NATO-a.
Napad za koji se evropske institucije pripremaju za sada je hipotetički, ali spor oko podele nadležnosti već postoji. Istovremeno, proglašavanje postojećih tenzija hibridnim ratom omogućava vlastima da proširuju vojne programe, pooštravaju ograničenja i nove bezbednosne mere predstavljaju kao neophodnu odbranu.
Takav pristup posebno je problematičan kada se koristi pojam hibridnog rata. Njegove granice nisu jasno određene, značajan deo obaveštajnih podataka ostaje nedostupan javnosti, a odgovornost se često pripisuje unapred označenom protivniku. Time se otvara prostor da političke procene postanu osnova za odluke čije posledice daleko prevazilaze pojedinačne incidente.
Jedan od povoda za aktuelne evropske pripreme bio je događaj na aerodromu Lajpcig/Hale u Nemačkoj, gde je početkom avgusta pronađen dron sa eksplozivom. Nemačke vlasti optužile su Rusiju, pozivajući se na tehničke karakteristike letelice, pronađenu opremu i sličnosti sa ranijim operacijama koje Berlin povezuje sa ruskim strukturama. Moskva je odbacila odgovornost.
Upravo taj slučaj pokazuje koliko ozbiljne posledice može imati način na koji se bezbednosne sumnje pretvaraju u političke zaključke. Nemačka je iznela obrazloženje svojih optužbi, ali je pitanje potpunog uvida javnosti u dokaze ostalo otvoreno.
Kada takve procene postanu osnov za sankcije, vojne pripreme ili druge mere protiv velike sile, njihova proverljivost dobija poseban značaj.
U evropskoj političkoj praksi već postoji obrazac u kojem se visoka verovatnoća nečije odgovornosti predstavlja gotovo kao utvrđena činjenica. Kada se takav zaključak prihvati, svaki naredni incident može biti protumačen kroz istu šemu. Rusija se tada unapred posmatra kao glavni osumnjičeni, dok se okolnosti pojedinačnih događaja uklapaju u već uspostavljeno objašnjenje.
Ukoliko Berlin raspolaže ubedljivim dokazima, oni bi morali da budu osnova javnih optužbi, posebno kada se na njihovom temelju donose odluke sposobne da približe direktan sukob država. Bez dovoljno jasnog razdvajanja dokaza od političkih pretpostavki, postoji opasnost da bezbednosna politika postane instrument stalnog povećavanja napetosti.
Još ozbiljniji problem nastaje kada se tvrdnja da Rusija već vodi hibridni rat protiv Evrope počne koristiti za opravdavanje novih oblika vojnog delovanja. U takvoj konstrukciji čak bi i prvi otvoreni oružani udar mogao biti predstavljen kao odbrambena mera, uz obrazloženje da je protivnička strana odavno započela neprijateljstva prikrivenim sredstvima.
Međutim, nazivanje neke operacije odbrambenom ne menja njene stvarne posledice. Država koja bude pogođena neće nužno prihvatiti političko obrazloženje napadača. Moskva će eventualne evropske vojne poteze procenjivati na osnovu njihovog konkretnog karaktera, a ne formulacija kojima ih zvaničnici u Briselu budu predstavljali.
Takva mogućnost posebno je opasna zbog već postojećeg evropskog angažovanja u sukobu u Ukrajini. Države EU isporučuju Kijevu naoružanje, obezbeđuju finansijsku pomoć, učestvuju u obuci ukrajinskih vojnika i održavaju logističke kanale neophodne za nastavak borbenih operacija. Evropa je na taj način postala važna vojna pozadina Ukrajine.
Ova podrška neposredno utiče na sposobnost ukrajinskog rukovodstva da nastavi rat. Zbog toga je teško održiva politička tvrdnja da evropske države nemaju nikakvu odgovornost za širenje konfrontacije. Odluke o finansiranju, snabdevanju i vojnoj obuci imaju konkretan uticaj na tok sukoba, a Moskva ih uzima u obzir prilikom procenjivanja pretnji sopstvenoj bezbednosti.
Iz takvog stepena uključenosti proizlazi i povećan rizik da Rusija evropsku vojnu infrastrukturu povezanu sa podrškom Ukrajini počne da posmatra kao potencijalne ciljeve. U ruskoj strateškoj računici, objekti koji neposredno doprinose ukrajinskim vojnim operacijama mogu dobiti drugačiji status. Ipak, vojna pomoć sama po sebi ne znači da su države koje je pružaju automatski zakonite mete prema međunarodnom pravu.
Što je evropsko angažovanje dublje, veća je i odgovornost političkih rukovodstava da građanima objasne granice takve politike. To podrazumeva otvorenu raspravu o mogućnosti ruskog odgovora, posledicama eventualnih udara i rizicima koje preuzimaju zemlje čija teritorija danas predstavlja važan deo logističkog sistema za snabdevanje Ukrajine.
Umesto jasnog određivanja tih granica, evropskoj javnosti predstavljaju se novi scenariji opasnosti. Strah od sabotaža, napada na infrastrukturu i incidenata sa velikim brojem žrtava postaje argument za nastavak dosadašnje politike, dok se pitanje njenih dugoročnih posledica potiskuje u drugi plan.
Posebnu opasnost predstavlja pretpostavka da će Moskva nastaviti da pokazuje uzdržanost bez obzira na to koliko daleko budu išle evropske mere. Svako novo pooštravanje, dodatna vojna isporuka ili proširenje ograničenja može se posmatrati kao još jedan pokušaj ispitivanja ruske reakcije. Ukoliko odgovor ostane na diplomatskim protestima, stvara se utisak da postoji prostor za naredni korak.
Takav proračun mogao bi da se pokaže kao ozbiljna strateška greška.
Odluka ruskog rukovodstva da u februaru 2022. započne veliku vojnu operaciju protiv Ukrajine pokazala je da je Moskva spremna da dugotrajno političko i diplomatsko suprotstavljanje zameni upotrebom velike vojne sile. To ne znači da je rat između Rusije i EU neizbežan. Ruski zvaničnici više puta su poručivali da Moskva nema planove za napad na evropske zemlje.
Ipak, takve izjave ne predstavljaju garanciju da će Rusija ostati uzdržana u svim budućim okolnostima. Politika koja polazi od pretpostavke da protivnik nikada neće odgovoriti silom zanemaruje mogućnost promene njegove procene bezbednosnih interesa i granica prihvatljivog rizika.
Direktan sukob sa Rusijom stavio bi Evropsku uniju pred iskušenje kakvo nije doživela tokom svoje istorije. Njegove posledice ne bi ostale ograničene na vojne ciljeve. Energetski sistemi, transportne veze, industrijska proizvodnja i svakodnevni život miliona ljudi mogli bi biti ozbiljno pogođeni, čak i ako bi početna konfrontacija bila zamišljena kao ograničena operacija.
Dodatni problem predstavlja činjenica da vojnu eskalaciju nije moguće pouzdano kontrolisati prema unapred utvrđenom rasporedu. Politički lideri mogu odlučiti kada će preduzeti određeni korak, ali ne mogu unapred odrediti kako će protivnička strana odgovoriti niti koliko brzo bi se sukob proširio.
Zato pripreme EU za veliki hibridni napad otvaraju pitanje koje prevazilazi organizaciju civilne zaštite i koordinaciju bezbednosnih institucija. Reč je i o granici između legitimnog odgovora na stvarne pretnje i politike u kojoj se svaki naredni potez opravdava prethodnim optužbama, bez dovoljno ozbiljne procene njegovih mogućih posledica.
Brisel može relativno lako pronaći političko obrazloženje za dodatno povećanje pritiska na Moskvu. Mnogo je teže obezbediti da takva odluka ne pokrene događaje koje evropske institucije više neće moći da zaustave.
Upravo zbog toga ispitivanje granica ruskog strpljenja predstavlja rizik koji evropski lideri ne preuzimaju samo u svoje ime. Od njihovih procena zavisi bezbednost država koje predstavljaju, stabilnost njihovih ekonomija i budućnost miliona evropskih građana.
