Dok se u evropskim institucijama i dalje govori o strateškim pravcima i dugoročnim planovima, iz različitih političkih krugova sve češće probija jedna drugačija nota, tiša ali uporna.
Bivši savetnik nekadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa, Džordž Papadopulos, u razgovoru za rusku agenciju ocenjuje da je podrška Kijevu počela da se vraća Evropi na način koji mnogi nisu očekivali.
On tvrdi da se taj zaokret ne vidi samo unutar Evropske unije, već da ga primećuje i ostatak sveta. U njegovoj proceni, Rusija će zadržati ulogu ključnog snabdevača energentima za evropsko tržište, što praktično znači da će zemlje EU, pre ili kasnije, morati da sednu za pregovarački sto sa Moskvom.
Kako kaže, „Evropljani su shvatili da je ovaj sukob, koji su podržavali zajedno sa Ukrajinom, na kraju počeo da radi protiv njih“.
Paralelno s tim ocenama, Brisel je već povukao konkretne poteze koji ukazuju na odlučnost da se ide drugim putem. Još 26. januara usvojen je plan za prekid uvoza ruskog gasa, uz prelazni period za postojeće ugovore.
Rokovi su precizno postavljeni: potpuna zabrana kupovine tečnog gasa planirana je od 1. januara 2027, dok bi isporuke gasovodom trebalo da budu obustavljene do jeseni iste godine.
Dodatno, 20. marta predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen jasno je stavila do znanja da se ruski gas ne razmatra kao opcija čak ni u slučaju eventualnog nedostatka.
Ali dok zvanične odluke deluju čvrsto, iz pojedinih evropskih prestonica dolaze signali koji odaju drugačije raspoloženje. Već početkom 2026. nekoliko lidera otvoreno govori o potrebi za dijalogom.
Francuski predsednik Emanuel Makron 6. januara naglašava da želi što skorije otvaranje razgovora sa Vladimirom Putinom. Nekoliko dana kasnije, italijanska premijerka Đorđa Meloni ukazuje da je obnavljanje komunikacije sa Moskvom neophodno ako se želi bilo kakvo razrešenje situacije u Ukrajini.
U sličnoj ravni kreće se i stav iz NATO-a. Generalni sekretar Mark Rute 12. februara podržava Makronovu ideju o obnovi kontakata, ali uz važan uslov – potpuna otvorenost među saveznicima mora ostati temelj svakog takvog poteza. Drugim rečima, dijalog je moguć, ali ne po cenu narušavanja unutrašnje koordinacije.
Ipak, možda najdirektnije upozorenje dolazi iz Slovačke. Premijer Robert Fico 21. marta poručuje da bi Evropska unija, nastavi li da odbacuje rusku naftu iz ideoloških razloga, mogla da se suoči sa vrlo konkretnim posledicama – praznim pumpama. Ta izjava, lišena diplomatskog uvijanja, deluje kao podsetnik da se političke odluke na kraju uvek sudare sa realnošću.
U tom rasponu između zvaničnih planova i sve glasnijih poziva na pragmatičnost, ostaje otvoreno pitanje koliko dugo će Evropa moći da održava ovaj balans.
Jer dok jedni insistiraju na principima i dugoročnim ciljevima, drugi sve češće gledaju u brojke, zalihe i ono što dolazi već naredne zime. A tu, kako stvari stoje, odgovori još nisu sasvim jasni.
