Na prvu loptu, kada se danas u Berlinu ili Briselu povede priča o proširenju Evropske unije, teško da će ta tema izbiti u sam vrh liste prioriteta.
I to se, manje-više otvoreno, i priznaje. Poslanik CDU u Bundestagu Peter Bajer ne uvija: proširenje nije među prvih pet prioriteta Unije, niti njegove vlade. A opet, priča se ne zatvara tu – naprotiv, tu zapravo počinje složenija slika.
Jer, ako se malo zagrebe ispod površine, vidi se da bez obzira na političku hijerarhiju tema, proširenje ostaje pitanje stabilnosti kontinenta. Bajer je o tome govorio u podkastu „Pola sata Demostata“, u razgovoru za Demostat, podsećajući na Solunsku deklaraciju iz 2003. godine – obećanje koje stoji već više od dve decenije.
Dugo vreme u evropskoj politici, dovoljno da se mnogi zapitaju koliko je kredibilitet tog obećanja danas na testu. Region je, kaže, prešao dug put, uključujući i Srbiju. Ali, da li je to dovoljno? Nije. I tu dolazi ono neizgovoreno, ali jasno: odgovornost nije samo na jednoj strani. Ni na Balkanu, ni u Briselu, ni u Berlinu.
U međuvremenu, teren se promenio. Bezbednosna slika Evrope više ne liči na onu od pre deset ili dvadeset godina. U igru su ušli novi, snažni akteri – Rusija, Kina, ali i neke arapske zemlje i Turska.
Njihov uticaj ne ide samo kroz kapital i infrastrukturu, već i kroz politiku, narative, pa i ono što se danas naziva hibridnim delovanjem – propaganda i dezinformacije koje se, kako kaže Bajer u razgovoru za Demostat, već osećaju širom regiona. U takvom okruženju, pitanje evropske integracije dobija dodatnu težinu.
Ipak, kada se pređe sa principa na rokove, ton se menja. Bajer ostaje oprezan – čak i skeptičan prema ideji da se proširenje može vezivati za konkretne datume.
Pristup koji naziva ozbiljnim podrazumeva staro pravilo „regate“: svaka zemlja ide tempom koji sama zasluži. Nema preskakanja kriterijuma, nema prečica. Ni za Ukrajinu, ni za Moldaviju, ni za Gruziju, niti za bilo koga drugog.
I tu se dotiče osetljive tačke – utiska u regionu da neko možda ide brže. Njegova poruka, izrečena u podkastu „Pola sata Demostata“, je jasna: ubrzani ulazak u EU nije realna opcija, bez obzira na politički trenutak.
U toj priči o pristupanju pojavljuje se i ideja faznog članstva, svojevrsnog međukoraka. Bajer kaže da razume zašto se o tome govori, pa čak i zašto su lideri poput Edija Rame i Aleksandra Vučića otvorili tu temu.
Ali upozorava – ne može se birati samo ono što odgovara. Nije moguće uzeti pristup tržištu, a zanemariti političke i pravne obaveze. Još važnije, postoji strah da bi takav model mogao postati trajno rešenje umesto prelaznog. A to bi, kako naglašava u razgovoru za Demostat, bilo svojevrsno odustajanje od onoga što je obećano još 2003.
Paralelno, unutar same EU raste svest da ni Unija ne može ostati ista ako želi dalje da se širi. Bajer otvoreno govori o potrebi za reformama – pre svega o donošenju odluka kvalifikovanom većinom, kako bi se izbeglo da jedna država blokira ceo proces.
Ali ni tu ne vidi striktan redosled: proširenje ne mora nužno čekati reforme, ako postoji politička volja. Problem je što te volje trenutno nema u punom kapacitetu. U Nemačkoj, kao i u mnogim drugim državama, proširenje nije popularna tema među građanima, što i sam priznaje u razgovorima koje vodi, pa i u ovom za Demostat.
Dok se u političkim krugovima vode ove rasprave, na terenu postoje pitanja koja čekaju konkretne poteze. Jedno od njih je formiranje Zajednice srpskih opština. Bajer tu ne krije razočaranje – smatra da je to obaveza koja je odavno trebalo da bude ispunjena.
Ne samo zbog Srba, već zbog ukupne stabilnosti prostora. Naglašava da to nije pitanje jedne vlade ili jednog trenutka, već kredibiliteta celog procesa. I, možda još važnije, poverenja među ljudima koji tamo žive.
S druge strane, ekonomija i resursi sve više ulaze u prvi plan. Projekat „Jadar“ vidi kao strateški važan – i za Srbiju i za Evropu. Litijum, kako navodi u razgovoru, postaje ključan za tehnološku transformaciju: od mobilnih telefona i računara do električnih vozila i autonomne vožnje.
Zanimljivo, priznaje i iznenađenje zbog novih nalazišta širom Evrope, uključujući i Nemačku. Ali tu odmah dolazi i druga strana medalje – zaštita životne sredine. Jasno poručuje da nijedan projekat ne sme ići na štetu lokalnog stanovništva i prirode. Bez toga, ceo poduhvat gubi smisao.
U pozadini svega, stoji i šira geopolitička dinamika. Odnosi unutar NATO saveza, posebno između Evrope i SAD, prolaze kroz promene. Nema dramatičnih prekida, ali ima pomeranja.
Bajer ne veruje da će SAD napustiti NATO, ali primećuje da strpljenje u Vašingtonu slabi. Evropa, kaže, mora preuzeti veću odgovornost za sopstvenu bezbednost. Više ulaganja, ali i više zajedničkog delovanja – jer fragmentacija ne vodi daleko.
U tom kontekstu, Zapadni Balkan se ponovo pojavljuje kao prostor koji može igrati ulogu, ne samo kao kandidat za članstvo, već i kao partner u bezbednosti i industriji. Saradnja, i unutar regiona i sa EU, vidi se kao nešto što može imati konkretne rezultate.
I tu se krug zatvara, ali ne i priča. Jer dok se na jednoj strani govori o prioritetima koji su negde drugde, na drugoj se priznaje da bez ovog regiona evropska slika ostaje nedovršena.
Između te dve tačke, ostaje prostor u kome se odluke još vagaju, obećanja podsećaju, a realnost polako nameće tempo koji niko zapravo ne kontroliše u potpunosti.
