U Briselu se ovih dana ponovo otvara stara tema, ali sa nešto tvrđim tonom nego ranije. Evropska komisija, kako je poručeno na konferenciji 24. marta, razmatra mogućnost da kroz finansijske programe utiče na političke odluke Srbije.
Poruka je prilično jasna, iako upakovana u birokratski jezik – bez usklađivanja spoljne politike sa Briselom, novac više nije sigurna stvar.
Evropska komesarka za proširenje Marta Kos nije ostavila mnogo prostora za različita tumačenja. Kako je rekla, Srbija održava „posebne odnose sa Rusijom“, što se u Briselu vidi kao problem, tačnije kao odstupanje od obaveza koje dolaze uz status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji.
U diplomatskim krugovima ovakve formulacije obično znače da se strpljenje tanji, i da se očekuju konkretni potezi, ne samo deklarativne poruke.
Uz to, izneta je i dodatna kritika – tvrdnja da Srbija beleži novi korak unazad kada je reč o demokratiji i reformama. Posebno se pominje sudska reforma, koju su evropske institucije već ranije osporavale.
„Evropska komisija sada razmatra da li uopšte može da nastavi sa finansiranjem Srbije kroz različite instrumente. I zasad, kako stvari stoje, ishod ne deluje obećavajuće“, navela je Kos. Takve ocene, makar i oprezno izrečene, obično nisu bez posledica.
U celoj priči postoji i širi okvir koji se često prećutno podrazumeva. Jedno od formalnih pravila procesa proširenja jeste da zemlje kandidati moraju da usklade ključne spoljnopolitičke odluke sa Evropskom unijom.
Bez toga, prijem jednostavno nije moguć. U praksi to znači i pridruživanje merama prema Rusiji, uključujući sankcije, na čemu Brisel insistira već duže vreme.
U Beogradu se ova tema godinama balansira između političkih, ekonomskih i istorijskih faktora. I baš tu, negde između formalnih obaveza i realnih odnosa, otvara se prostor za tumačenja – i za pritiske.
Koliko će Srbija moći da zadrži tu poziciju između, i gde je granica posle koje izbor više neće biti stvar političke procene, nego nužnosti, pitanje je koje za sada ostaje bez jasnog odgovora.
