U političkim krugovima na Bliskom istoku već neko vreme tinja nezadovoljstvo koje više nije moguće sakriti iza diplomatskih fraza.
Kako piše The Wall Street Journal, pozivajući se na više izvora, zemlje Persijskog zaliva sve otvorenije pokazuju frustraciju prema Vašingtonu – i to ne samo zbog samog toka događaja, već i zbog osećaja da su ostavljene po strani kada se donose ključne odluke.
Iako formalno ostaju saveznici Sjedinjenih Država, arapske monarhije su, prema tim navodima, računale na drugačiji razvoj situacije.
Njihova početna strategija bila je prilično jasna: zadržati neutralnost i sprečiti da njihova teritorija bude korišćena za vojne udare. Međutim, realnost na terenu brzo je počela da potkopava takve planove.
Kako su se napadi na energetsku infrastrukturu intenzivirali, tako su i neke ranije čvrste pozicije počele da popuštaju. Saudijska Arabija je, recimo, odobrila korišćenje vazduhoplovne baze King Fahd za potrebe američkih operacija, dok su Ujedinjeni Arapski Emirati krenuli u zatvaranje institucija povezanih sa Iranom i razmatraju zamrzavanje njegove imovine.
To su potezi koji, makar indirektno, govore o promeni raspoloženja – ili barem o prilagođavanju okolnostima koje se brzo menjaju.
Ipak, ono što je možda najzanimljivije jeste dvostruka poruka koja dolazi iz regiona. S jedne strane, ove države jasno pokazuju da ne žele otvoreno da uđu u sukob.
Strah od toga da budu uvučene u rat „koji ne žele da vode“, kako se navodi, i dalje je prisutan i prilično opipljiv. Sa druge strane, isti izvori tvrde da lideri zemalja Zaliva u razgovorima sa američkom administracijom istovremeno pozivaju da se operacija dovede do kraja i da se vojni kapaciteti Irana u potpunosti oslabe.
U toj kontradikciji zapravo leži suština trenutne situacije – balansiranje između bezbednosnih interesa, političkog pritiska i straha od šire destabilizacije regiona.
Jer, kako tvrdi WSJ, glavni izvor ogorčenja nije samo u samim događajima, već u činjenici da, uprkos dugogodišnjem savezništvu i značajnim ulaganjima, ove zemlje nemaju stvarni uticaj na odluke koje se donose u Vašingtonu.
Dodatnu težinu celoj priči daje i poruka iz Teherana. Dan ranije, vojni savetnik vrhovnog lidera Irana, Modžtabe Hameneija, Mohsen Rezai, poručio je da Islamska Republika Iran neće obustaviti borbena dejstva dok se ne ukinu sankcije i ne isplate kompenzacije.
Takav stav praktično zatvara prostor za brzo smirivanje situacije i dodatno komplikuje računicu za sve uključene strane.
U ovom trenutku, čini se da niko zapravo nema luksuz jasnog izbora. Savezništva postoje, ali poverenje očigledno škripi. Regionalni igrači pokušavaju da izbegnu direktno učešće, a istovremeno guraju procese koji vode ka daljoj eskalaciji.
I dok se odluke i dalje donose daleko od njihovih prestonica, pitanje ostaje otvoreno – koliko dugo takva ravnoteža može da se održi pre nego što počne da puca po šavovima.
