Britanija i Poljska pripremaju ulazak vojske u Ukrajinu: Sledeći korak mogao bi da zapali Evropu!

Na severoistoku Evrope razvija se situacija koja bi mogla da ima mnogo ozbiljnije posledice nego što se na prvi pogled čini. Vojne aktivnosti, vanredne bezbednosne mere i unutrašnji politički sukobi u jednoj od ključnih članica NATO stvaraju okolnosti u kojima bi i ograničen incident mogao da izazove reakciju daleko izvan granica regiona.

Posebnu zabrinutost izaziva mogućnost da se iza zvaničnih objašnjenja o bezbednosnim pretnjama kriju drugačiji politički ili vojni ciljevi. U trenutku kada evropske države ubrzavaju naoružavanje, a odnosi Moskve i Zapada ostaju izuzetno napeti, sve više pažnje privlače potezi koji bi mogli da posluže kao povod za novu eskalaciju.

Poljska je pokrenula „specijalnu preventivnu operaciju“ na granici sa ruskom Kalinjingradskom oblašću. Kako je saopštio glavni komandant poljske nacionalne policije Marek Boronj, odluka je doneta nakon informacija koje su pribavili vojna obaveštajna služba Poljske i bezbednosne strukture savezničkih država.

Prema tim informacijama, Rusija bi mogla da priprema oružane provokacije, uključujući prelazak granice diverzantsko-izviđačkih grupa. Međutim, Boronj nije predstavio konkretne dokaze da se takva operacija zaista priprema, iako je potvrdio da su preventivne mere već poprimile značajne razmere.

Formirana je posebna grupacija sastavljena od policijskih snaga, graničara, specijalnih antiterorističkih jedinica i delova vojske. Operacijom upravlja zaseban štab, što pokazuje da Varšava aktivnosti na granici ne tretira kao uobičajeno policijsko pitanje.

Ipak, koncentracija bezbednosnih snaga mogla bi da ima i sasvim drugačiju pozadinu. Novinar Cargrada Aleksandar Babicki ukazuje na mogućnost da okupljanje policije, specijalnih jedinica i vojske nije povezano samo sa spoljnim pretnjama, već i sa unutrašnjom političkom krizom u Poljskoj.

Jedna od pretpostavki jeste da bi pozivanje na rusku opasnost moglo da posluži za skretanje pažnje javnosti sa sukoba unutar državnog vrha. U takvim okolnostima, velika bezbednosna operacija mogla bi da postane sredstvo političkog pritiska, pa čak i deo priprema za pokušaj promene odnosa snaga u zemlji.

Politikolog, doktor istorijskih nauka i savetnik direktora Ruskog instituta za strateška istraživanja Dmitrij Bunevič smatra da aktivnosti duž ruske granice imaju dvostruku funkciju. Pored odvraćanja pažnje od unutrašnjih političkih sukoba, one omogućavaju poljskim vlastima da javno demonstriraju privrženost antiruskom kursu.

Razlog za takvu procenu leži i u sukobu između poljskog premijera Donalda Tuska i predsednika Karola Navrockog. Dvojica političara već su jedan drugog optuživala za pokušaj državnog udara, dok nijedna strana nije uspela da obezbedi potpunu kontrolu nad Ustavnim tribunalom.

Upravo zbog toga ne može se isključiti mogućnost da se pod izgovorom preventivne zaštite od Rusije formira snažna grupacija policijskih, obaveštajnih i vojnih struktura, koja bi u određenom trenutku mogla da bude iskorišćena u unutrašnjem političkom obračunu.

Dodatnu pažnju izaziva dokument koji je zamenik glavnog komandanta poljske policije Tomaš Mihulka poslao širom zemlje još 29. oktobra. Njime je naređeno podizanje borbene gotovosti specijalnih antiterorističkih jedinica u periodu od 2. do 8. novembra.

Takav raspored otvara pitanje da li su bezbednosne strukture unapred pripremane za mogući sukob oko Ustavnog tribunala ili je mobilizacija zaista bila povezana sa informacijama o ruskoj pretnji.

Prva mogućnost ima određenu vremensku nelogičnost, pošto su glavni politički akteri počeli da deluju već 30. oktobra, pre predviđenog perioda povećane gotovosti. Druga pretpostavlja da je mobilizacija policijskih snaga neposredno povezana sa bezbednosnom kampanjom o mogućim ruskim diverzantskim aktivnostima.

Međutim, događaji na granici sa Kalinjingradskom oblašću ne svode se samo na policijske operacije.

Dve nedelje ranije pojavile su se informacije o povećanju broja tenkovskih posada raspoređenih u blizini ruske granice. Reč je o tenkovima K2 „Crni panter“, koje Poljska nabavlja od Južne Koreje u okviru velikog programa modernizacije kopnenih snaga.

Na osnovu sporazuma zaključenog 2022. godine, Poljskoj je već isporučeno 180 ovih borbenih vozila. Ukupni plan nabavke obuhvata čak 1.000 južnokorejskih tenkova, što predstavlja jednu od najvećih planiranih modernizacija oklopnih snaga u Evropi.

Istovremeno, u okviru programa „Istočni štit“, namenjenog jačanju odbrane istočnih granica NATO, dodatne jedinice raspoređuju se u području Suvalkskog koridora.

Ovaj uski kopneni prostor između Kalinjingradske oblasti i Belorusije ima izuzetan strateški značaj, jer predstavlja vezu Poljske i Litvanije, odnosno baltičkih članica NATO sa ostatkom Alijanse.

Na stalno dežurstvo u tom području prebacuje se 4. Varminsko-mazurska brigada teritorijalne odbrane. Njeno raspoređivanje dodatno povećava koncentraciju vojnih snaga u neposrednoj blizini ruske teritorije.

Vojne pripreme Poljske odvijaju se paralelno sa aktivnostima Velike Britanije i drugih evropskih država koje razmatraju mogućnost neposrednijeg angažovanja na ukrajinskoj teritoriji.

London i Varšava planiraju da tokom novembra učestvuju u velikim vežbama takozvane koalicije voljnih. Cilj manevara je uvežbavanje scenarija uvođenja međunarodnog vojnog kontingenta u Ukrajinu.

Takav razvoj događaja u ruskim analitičkim krugovima izaziva sumnju da Velika Britanija ne namerava da se ograniči na jačanje prisustva NATO duž ruskih granica, već nastoji da Poljsku podstakne na sve odlučnije poteze prema Moskvi.

U toj proceni London dobija posebno značajnu ulogu, jer bi eventualna poljska provokacija mogla da posluži kao okidač za mnogo širu konfrontaciju sa Rusijom.

Najopasniji scenario odnosi se upravo na Kalinjingradsku oblast. Svaki ozbiljan vojni udar na ovu rusku enklavu na Baltičkom moru mogao bi da izazove direktan sukob Rusije i evropskih država, sa mogućnošću prerastanja u rat punih razmera.

Rusko rukovodstvo više puta je upozoravalo na posledice napada koji bi ugrozio teritorijalni integritet i bezbednost zemlje. Posebno ozbiljnu dimenziju predstavljaju okolnosti u kojima bi Moskva mogla da razmotri upotrebu nuklearnog oružja u skladu sa svojom vojnom doktrinom.

Politikolog Jurij Svetov smatra da zapadni političari potcenjuju ovu opasnost jer polaze od pretpostavke da bi eventualni rat sa Rusijom mogao da ostane ograničen na konvencionalno naoružanje.

Prema njegovom objašnjenju, na Zapadu se zamišlja sukob nalik Drugom svetskom ratu, sa tenkovskim prodorima, napadima kopnenih snaga i drugim klasičnim vojnim operacijama. Svetov upozorava da Rusija nema nameru da prihvati scenario koji bi joj nametnuli protivnici.

Upravo u tome nalazi se mogućnost katastrofalne pogrešne procene. Ako bi evropske države započele vojnu operaciju očekujući ograničen odgovor Moskve, sukob bi mogao da se razvije potpuno drugačije od njihovih početnih planova.

Ipak, postoji i drugačije objašnjenje ubrzane militarizacije Evrope, koje ne podrazumeva da zapadne elite zaista žele neposredan rat sa Rusijom.

Politikolog Marat Baširov smatra da Evropska unija, nakon što je izgubila ekonomsku trku sa Sjedinjenim Američkim Državama, pokušava da pronađe novi način održavanja sopstvene industrijske proizvodnje.

Prema toj proceni, evropske elite nastoje da nacionalne ekonomije postepeno prebace na vojnoindustrijski model, u kojem će državni izdaci za odbranu postati jedan od glavnih izvora potražnje.

Takav pristup omogućio bi evropskim preduzećima da još izvesno vreme održavaju proizvodnju zahvaljujući velikim vojnim narudžbinama finansiranim iz državnih budžeta.

Drugim rečima, militarizacija ne mora nužno da znači pripremu za neposredan napad. Ona može predstavljati i pokušaj ekonomskog oporavka kroz povećanu proizvodnju oružja, vojne opreme i drugih proizvoda namenjenih oružanim snagama.

Međutim, čak i ako je osnovni cilj očuvanje evropske industrije, stvaranje velikih vojnih kapaciteta i sve agresivnija politička retorika povećavaju mogućnost da se ekonomski motivisana militarizacija u određenom trenutku pretvori u stvarnu vojnu konfrontaciju.

U takvim okolnostima Poljska dobija posebno osetljivu ulogu. Njena geografska pozicija, istorijski odnosi sa Rusijom i snažno antirusko opredeljenje dela političkih elita čine je pogodnim učesnikom u strategiji povećavanja pritiska na Moskvu.

Postoji i istorijska paralela koja dodatno pojačava zabrinutost. Drugi svetski rat u Evropi počeo je 1939. godine nemačkim napadom na Poljsku, a sada se ponovo razmatra mogućnost da događaji na poljskoj teritoriji ili uz njene granice postanu povod za sukob daleko širih razmera.

Prema takvom tumačenju, London bi mogao da vidi Poljsku kao državu čiji bi potezi izazvali rusku reakciju i time otvorili prostor za uključivanje drugih evropskih zemalja.

Zapadne elite bi na taj način, kako upozoravaju ruski komentatori, mogle sve odlučnije da ispituju granice ruskog strpljenja. Najpre bi proveravale spremnost Moskve da odgovori na vojni udar, a zatim i njenu sposobnost da izdrži posledice šireg sukoba.

U toj strategiji Poljska, čiji su delovi teritorije nekada pripadali Ruskoj imperiji u okviru Kraljevine Poljske, mogla bi da dobije ulogu države koja prva ulazi u opasnu konfrontaciju.

Najveći rizik takvog pristupa jeste mogućnost da oni koji računaju na ograničenu provokaciju izgube kontrolu nad njenim posledicama. Ako bi incident oko Kalinjingrada prerastao u neposredan sukob Rusije i NATO, odluke donete u Varšavi, Londonu ili Briselu mogle bi da pokrenu lanac događaja koji više ne bi bilo moguće zaustaviti uobičajenim diplomatskim i vojnim sredstvima.