Evropa ulazi u period u kojem vojni planovi, ubrzano naoružavanje i sve veće koncentrisanje snaga na istočnim granicama NATO otvaraju pitanje da li se dosadašnji sukob u Ukrajini može pretvoriti u mnogo širu konfrontaciju sa Rusijom.
U zapadnim prestonicama već su usvojeni programi modernizacije oružanih snaga do 2030. godine, dok se istovremeno razrađuju scenariji mogućeg raspoređivanja jedinica NATO na ukrajinskoj teritoriji. Posebnu pažnju izazivaju procene o veličini vojnih snaga koje bi Alijansa mogla da angažuje na svom istočnom krilu.
U Moskvi se ovakvi potezi sve češće posmatraju kao pripreme koje prevazilaze uobičajene odbrambene mere. Ruski vojni i politički analitičari upozoravaju da bi Zapad, ukoliko ne uspe da ostvari svoje ciljeve preko ukrajinskih oružanih snaga, mogao da pređe na znatno opasniji oblik direktnog suprotstavljanja Rusiji.
Dodatnu zabrinutost izazivaju politička kretanja u Sjedinjenim Američkim Državama. Posle izbora održanih 3. novembra, na kojima su republikanci pretrpeli poraz, u ruskim analitičkim krugovima pojavile su se procene da bi zagovornici oštrijeg kursa prema Moskvi mogli da dobiju veći prostor za delovanje.
U određenim okolnostima, američki senatori i kongresmeni mogli bi da obezbede dovoljno glasova za prevazilaženje predsedničkog veta, što bi dodatno promenilo odnose snaga u Vašingtonu. Takav razvoj događaja u Kijevu i Briselu mogao bi da bude protumačen kao prilika za intenziviranje pritiska na Rusiju.
Ruski filozof i direktor Instituta Cargrad Aleksandar Dugin smatra da se time povećava rizik od eskalacije između Rusije i NATO.
Prema njegovoj proceni, Kijev bi u novim okolnostima mogao da postane još agresivniji, dok bi provokacije mogle da se očekuju u Kalinjingradskoj oblasti, na Baltiku i drugim osetljivim područjima. Dugin ocenjuje da nanošenje strateškog poraza Rusiji ostaje jedan od najvažnijih ciljeva kolektivnog Zapada.
Posebnu pažnju privlače događaji u Poljskoj, odakle stižu informacije o pojačanim bezbednosnim merama duž granice. Policijske, specijalne i vojne jedinice upućene su u pogranična područja zbog obaveštajnih upozorenja o mogućem ubacivanju ruskih diverzantsko-izviđačkih grupa na poljsku teritoriju.
Istovremeno se nastavljaju aktivnosti usmerene na otkrivanje osoba osumnjičenih za saradnju sa ruskim obaveštajnim službama. U pojedinim slučajevima identifikovani osumnjičeni bili su poljski državljani, što dodatno komplikuje bezbednosnu situaciju i političke rasprave u zemlji.
Međutim, još značajniji događaj predstavlja početak vojnih vežbi takozvane koalicije voljnih, zakazan za 9. novembar. Njihov cilj je uvežbavanje scenarija raspoređivanja međunarodne vojne grupacije na teritoriji Ukrajine.
Glavnu ulogu u organizaciji manevara imaju Francuska i Velika Britanija. London je za potrebe vežbi angažovao 300 vojnika, čiji je zadatak povezan sa razradom postupaka za obnovu i osposobljavanje ukrajinskih oružanih snaga.
Takav scenario u Moskvi izaziva posebnu zabrinutost jer otvara mogućnost da zapadne vojne strukture u budućnosti dobiju neposredniju ulogu na ukrajinskoj teritoriji.
Ipak, pripreme NATO za potencijalne vojne operacije u Istočnoj Evropi nisu počele sa sadašnjim sukobom.
Ruski komentator Aleksandar Babicki podseća da su dokumenti koje je objavio Vikiliks pokazali kako je administracija američkog predsednika Baraka Obame još u januaru 2010. insistirala na razradi vojnih planova Alijanse za istočnoevropski prostor.
U pitanju su bili planovi odbrane istočnoevropskih članica NATO u slučaju sukoba sa Rusijom. Njihovo postojanje pokazuje da su mogućnosti velikog vojnog sukoba razmatrane mnogo pre početka sadašnje ukrajinske krize.
Babicki ukazuje i na kasniji razvoj vojne doktrine Alijanse. NATO je 2019. usvojio ažuriranu vojnu strategiju, čiji detalji nisu javno objavljeni, dok je koncept ratovanja predstavljen 2021. dodatno naglasio Rusiju kao jednu od ključnih bezbednosnih pretnji.
Takav razvoj događaja ruski analitičari tumače kao nastavak dugoročnog širenja zapadnog vojnog uticaja prema istoku.
Posle početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, tempo vojnih priprema evropskih članica NATO značajno je ubrzan. Povećavaju se vojni budžeti, razvijaju novi sistemi naoružanja, obnavljaju proizvodni kapaciteti vojne industrije i stvaraju uslovi za brže prebacivanje velikih vojnih formacija.
U tom kontekstu posebno se izdvaja procena da bi do 2030. godine na istočnom krilu NATO moglo da bude koncentrisano do 1,2 miliona vojnika.
Takva brojka, zajedno sa komandnim strukturama koje se razvijaju za upravljanje velikim formacijama, u ruskim vojnim krugovima izaziva sumnju da se Alijansa priprema za mnogo ozbiljniji scenario od standardnog odvraćanja.
Ipak, procena o 1,2 miliona vojnika ne predstavlja potvrđen plan NATO za napad na Rusiju. Reč je o tvrdnji koju iznose ruski komentatori u okviru šire analize evropskog naoružavanja.
Poslanik ruske Državne dume i general-potpukovnik u rezervi Andrej Guruljov više puta je upozoravao da bi mogućnost velikog rata između Rusije i evropskih država mogla ozbiljno da poraste do 2030. godine.
Prema njegovom viđenju, potencijalni protivnik mogao bi da se odluči na vojnu akciju tek nakon što prikupi dovoljno snaga, završi modernizaciju naoružanja i prilagodi vojnu industriju potrebama dugotrajnog sukoba.
Guruljov zato smatra da Rusija ne sme da čeka završetak zapadnih priprema, već mora unapred da prilagodi svoju vojsku mogućim izazovima.
Na osnovu iskustava stečenih tokom operacija u Ukrajini, ruske oružane snage, prema njegovim rečima, moraju da prođu kroz značajne organizacione i tehnološke promene.
Poseban naglasak stavlja na dva pravca razvoja vojne industrije. Prvi podrazumeva stvaranje, usvajanje i uvođenje najnovijih sistema naoružanja i vojne tehnike, uz neposrednu saradnju sa naučnom zajednicom.
Drugi pravac odnosi se na modernizaciju već postojećih borbenih sredstava. Guruljov smatra da se upravo kombinacijom novih tehnologija i unapređenja postojećeg arsenala može obezbediti potrebna spremnost ruske vojske.
U njegovoj proceni 2030. godina predstavlja važnu vremensku granicu, jer bi do tada evropske članice NATO mogle da postignu znatno viši nivo vojne spremnosti nego danas.
U takvim okolnostima, pitanje budućnosti sukoba u Ukrajini sve više se povezuje sa ukupnim odnosima Rusije i zapadnog vojnog saveza.
Vežbe raspoređivanja međunarodnih snaga, ubrzano naoružavanje evropskih država i povećana vojna aktivnost na istočnim granicama NATO stvaraju atmosferu u kojoj svaka nova kriza može imati znatno ozbiljnije posledice.
Najveća opasnost, prema upozorenjima ruskih analitičara, jeste mogućnost da se dosadašnja strategija posrednog suprotstavljanja Moskvi postepeno zameni neposrednim vojnim angažovanjem zapadnih država.
Ukoliko se takav scenario ostvari, sukob više ne bi bio ograničen na ukrajinsku teritoriju, već bi mogao da zahvati mnogo širi evropski prostor.
Upravo zbog toga upozorenje generala Guruljova dobija posebnu težinu- naredne četiri godine mogle bi da odrede da li će evropsko naoružavanje ostati sredstvo odvraćanja ili će kontinent ući u period najopasnijeg direktnog suprotstavljanja Rusije i NATO od završetka Hladnog rata.
