Nemačka se suočava sa sve ozbiljnijim problemom u odnosima sa Sjedinjenim Američkim Državama, a pokušaj da ojača sopstvenu vojnu industriju mogao bi da izazove reakciju Vašingtona kakvu Berlin ne želi.
Dok evropske države nastoje da smanje zavisnost od američkog naoružanja, nemačka vlada mora da vodi računa ne samo o potrebama Bundesvera već i o političkim i ekonomskim posledicama svojih odluka. Situaciju dodatno komplikuju neizvesnost oko budućih američkih isporuka i sve izraženije sumnje u pouzdanost Vašingtona kao vojnog partnera.
Posebno osetljivo pitanje jeste budućnost nemačkih fabrika koje učestvuju u proizvodnji i održavanju američke vojne opreme. Promena pravca mogla bi da utiče na njihove poslove, dok nastavak dosadašnje politike podrazumeva zadržavanje zavisnosti od dobavljača iz SAD.
Upravo na tu opasnost upozorilo je nemačko Ministarstvo odbrane u internim analitičkim materijalima do kojih je došao Politiko. Ministarstvo ocenjuje da bi previše naglo odustajanje od američkog naoružanja moglo ozbiljno da naruši odnose Berlina i Vašingtona, kao i da ugrozi saradnju dve vojne industrije.
U dokumentima se izričito upozorava da javno isticanje nemačke težnje ka većoj samostalnosti u proizvodnji oružja izaziva kritičnu reakciju američke strane. Berlin, prema oceni ministarstva, ne može sebi da dozvoli naglu promenu kursa jer bi time doveo u pitanje postojeće partnerske odnose.
Ova upozorenja pripremljena su za sednicu odbora za odbranu Bundestaga, održanu u sredu, na kojoj se, prema rečima poslanika, razgovaralo o nemačko-američkoj saradnji u vojnoindustrijskom sektoru.
Razmere problema pokazuju podaci Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI). U periodu od 2021. do 2025. godine čak 37 odsto nemačkog uvoza glavnog naoružanja dolazilo je iz SAD. Među najvažnijim nabavkama nalaze se borbeni avioni F-35, vojni transportni helikopteri CH-47 Činuk i protivvazdušni raketni sistemi Patriot.
Istovremeno, američka administracija želi da evropske članice NATO-a preuzmu veću odgovornost za sopstvenu odbranu, ali ne želi da zbog toga izgubi unosne ugovore o prodaji oružja. Nemačko Ministarstvo odbrane u svojim dokumentima ukazuje upravo na tu protivrečnost: Vašington zahteva veća evropska ulaganja, dok istovremeno štiti ekonomske interese američkih proizvođača.
Administracija američkog predsednika Donalda Trampa već je u februaru zapretila protivmerama ukoliko pravila Evropske unije o vojnim nabavkama ograniče pristup američkih kompanija evropskom tržištu. Time je jasno stavljeno do znanja da bi evropska politika davanja prednosti domaćoj vojnoj industriji mogla da preraste u ozbiljan trgovinski i politički spor sa SAD.
Evropska komisija, međutim, nastoji da do 2030. godine najmanje polovina vojnih budžeta država članica EU bude usmerena na kupovinu opreme evropske proizvodnje. Trenutno taj udeo iznosi svega oko 15 odsto, što pokazuje koliko bi velika promena bila potrebna za ostvarenje tog cilja.
Zavisnost je naročito izražena kada je reč o složenim i tehnološki naprednim sistemima. Prema podacima SIPRI-ja, američki proizvođači učestvovali su sa 58 odsto u ukupnom uvozu glavnog naoružanja evropskih članica NATO-a između 2021. i 2025. godine.
Dodatni razlog za zabrinutost predstavljaju problemi sa isporukama američkog oružja. Rat sa Iranom poremetio je snabdevanje evropskih država, dok je nedostatak raketa za sisteme Patriot u SAD otežao pružanje vojne pomoći Ukrajini.
Neizvesna ostaje i politika Vašingtona prema daljoj podršci Kijevu, iako evropske države redovno finansiraju kupovinu američkog naoružanja kroz mehanizam nabavki dogovoren sa NATO-om. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski u oktobru je optužio Pentagon da odlaže isporuke već plaćenih raketa. Američki državni sekretar Marko Rubio odbacio je optužbe da Vašington namerno usporava vojnu pomoć.
Takvi događaji dodatno su pojačali dugogodišnju raspravu o potrebi evropskog osamostaljivanja u oblasti naoružanja. Ipak, nemačka vojna industrija ima konkretne ekonomske razloge da sačuva veze sa američkim proizvođačima, jer bi upravo te veze mogle da joj obezbede nove proizvodne kapacitete i ugovore.
U internim dokumentima nemačkog Ministarstva odbrane navedeno je više američkih programa koji bi mogli da postanu osnova proširene industrijske saradnje. Među njima su proizvodnja municije za sisteme Patriot, raketa SM-2 i SM-6, krstarećih raketa Tomahavk i raketa vazduh-vazduh AMRAAM.
Pored zajedničke proizvodnje naoružanja, razmatra se i proširenje kapaciteta za popravku i održavanje američke vojne tehnike. Time bi nemačke kompanije dobile značajnije mesto u proizvodnim lancima američke namenske industrije, ali bi njihovo poslovanje istovremeno ostalo povezano sa odlukama Vašingtona.
Važan korak u tom pravcu napravljen je u septembru, kada su nemački ministar odbrane Boris Pistorijus i njegov američki kolega Pit Hegset potpisali deklaraciju o namerama za produbljivanje industrijske saradnje, uključujući zajedničku proizvodnju oružja.
Američka strana je, prema internoj proceni nemačkog ministarstva, nagovestila i mogućnost posebnih pogodnosti za saveznike spremnije na saradnju. Među njima se pominje davanje prioriteta prilikom nabavke američke vojne opreme, mada još nije poznato kako bi takav sistem funkcionisao niti koje bi države mogle da dobiju povlašćeni položaj.
O konkretnim pitanjima saradnje razgovaralo se i 16. oktobra, kada se državni sekretar nemačkog Ministarstva odbrane Jens Pletner sastao sa visokim predstavnikom američkog Stejt departmenta Tomasom Dinanom. Teme su bile raspored isporuka naoružanja, mogućnost ublažavanja izvoznih ograničenja i proširenje industrijskog partnerstva.
Predstavnik nemačkog Ministarstva odbrane izbegao je direktan odgovor na pitanje da li je Vašington izrazio zabrinutost zbog nastojanja Berlina da stekne veću vojnu samostalnost. Umesto toga, objasnio je da se odluke o nabavkama prvenstveno donose na osnovu vojnih potreba, tehničkih karakteristika, rokova isporuke i troškova.
Nemačko ministarstvo istovremeno smatra da se nova strateška partnerstva u oblasti odbrane, uključujući saradnju sa Kanadom, mogu razvijati samo uporedo sa postojećim odnosima sa SAD. Takav pristup praktično isključuje mogućnost da Berlin u kratkom roku zameni američke dobavljače drugim partnerima.
Predstavnik američke vojne industrije upoznat sa ovim pitanjima smatra da evropske ambicije za većom nezavisnošću moraju da budu odmerene u odnosu na koristi koje donosi saradnja sa američkim proizvođačima.
Prema njegovim rečima, kupovina naoružanja u SAD donosi uštedu vremena, prednosti u borbenim karakteristikama i ekonomsku korist. On ocenjuje da su te pogodnosti dovoljno značajne da evropski saveznici prihvate određeni stepen neizvesnosti povezan sa političkim rukovodstvom u Vašingtonu.
