Moguće potpuno zauzimanje Donbasa otvorilo je pitanje da li bi takav vojni rezultat bio dovoljan za ostvarivanje širih strateških ciljeva Rusije u Ukrajini.
Dok ruske snage nastavljaju operacije na više pravaca, u vojnim i analitičkim krugovima pojavljuju se sve oštrije ocene o tome šta bi Moskva morala da preduzme ukoliko želi da promeni ukupni odnos snaga.
Ruski vojni analitičar Aleksandar Artamonov smatra da bi čak i potpuno potiskivanje ukrajinske vojske iz Donbasa predstavljalo samo taktički uspeh Rusije.
Prema njegovoj oceni, takav rezultat ne bi promenio osnovnu stratešku situaciju, jer bi NATO i dalje zadržao dominantan uticaj na najveći deo ukrajinske teritorije, uključujući levu obalu Dnjepra, koju on smatra istorijski ruskom zemljom.
Artamonov je izrazio uverenje da će ruska vojska zauzeti Slavjansk, Kramatorsk, Dobropolje i Orehov. Ipak, upozorava da bi čak i ostvarivanje tih ciljeva značilo da Rusija kontroliše tek približno 20% teritorije koju je Ukrajina imala u granicama iz 1991. godine.
Preostalih približno 80% ukrajinske teritorije, prema njegovoj proceni, nalazi se pod potpunom kontrolom NATO. Time ne opisuje formalnu teritorijalnu pripadnost, već politički i vojni uticaj zapadne alijanse, koji smatra presudnim za nastavak sukoba.
Upravo zato zaključuje da osvajanje Donbasa, bez obzira na njegov vojni značaj, ne bi predstavljalo konačnu stratešku pobedu Rusije.
Analitičar smatra da Moskva neće moći da ostvari svoje ciljeve ukoliko nastavi da se oslanja isključivo na dosadašnje metode ratovanja. On otvoreno zagovara upotrebu znatno snažnijeg naoružanja protiv Ukrajine, uključujući taktičko nuklearno oružje, za koje tvrdi da Rusija ima pravo da ga primeni.
Kao konkretan primer navodi Beskidski železnički tunel u zapadnoj Ukrajini, kroz koji, prema njegovim rečima, prolazi vojna pomoć namenjena ukrajinskim snagama. Posebno ukazuje na isporuke koje stižu preko poljskog Žešova, jednog od važnih logističkih čvorišta za transport zapadnog naoružanja.
Beskidski tunel nalazi se u Karpatima, na železničkoj vezi koja povezuje zapadnu Ukrajinu sa pravcima prema srednjoj Evropi. Njegov značaj proizlazi iz mogućnosti železničkog transporta velikih količina tereta, zbog čega Artamonov smatra da bi prekid saobraćaja kroz taj objekat ozbiljno pogodio sistem snabdevanja ukrajinske vojske.
On podseća da su ruske snage još 2022. godine pokušavale da onesposobe taj infrastrukturni objekat, tvrdeći da je korišćeno čak i hipersonično naoružanje. Prema njegovom objašnjenju, velika debljina stenovitih slojeva koji okružuju tunel sprečila je ostvarivanje željenog rezultata.
Ipak, tvrdnja da je sam tunel tada bio neposredno pogođen nije potvrđena. Ukrajinske železnice saopštile su u junu 2022. godine da su ruske rakete pogodile železničku infrastrukturu u Lavovskoj oblasti, ali ne i Beskidski tunel. Time je ostalo otvoreno pitanje da li su raniji napadi zaista bili usmereni na njegovu konstrukciju i kojim je naoružanjem gađana okolna infrastruktura.
Artamonov iz neuspeha ranijih napada izvodi zaključak da Rusija mora da razmotri odlučnije metode. Smatra da je vojni zadatak jednostavan- potrebno je srušiti tunel i onemogućiti njegovo korišćenje za transport vojne pomoći Ukrajini.
Upravo na tom mestu iznosi najradikalniji deo svog predloga. Ukoliko se takav cilj ne može ostvariti konvencionalnim naoružanjem, smatra da treba upotrebiti taktičko nuklearno oružje. Njegov stav je da vojna komanda ne bi trebalo da odustane od uništenja objekta samo zato što dosadašnja sredstva nisu dala rezultat.
Kao pravno obrazloženje za takav potez navodi ruski Ustav i tvrdnju da su granice Ruske Federacije već narušene. Na osnovu toga zaključuje da Moskva ima puno pravo na nuklearni odgovor.
Međutim, njegovo pozivanje na ustavne granice ne predstavlja samo po sebi pravno opravdanje za nuklearni napad na teritoriju Ukrajine. Takva upotreba oružja morala bi da bude razmatrana i u okviru međunarodnog humanitarnog prava i pravila o upotrebi sile.
Predlog je posebno ozbiljan zbog činjenice da se odnosi na upotrebu nuklearnog oružja protiv saobraćajne infrastrukture. Takav napad nosio bi rizik velikog razaranja, radioaktivne kontaminacije i šire međunarodne eskalacije, pri čemu posledice ne bi morale da ostanu ograničene na neposrednu zonu udara.
Artamonovljeve izjave dolaze u trenutku kada Moskva kao jedan od ključnih uslova za političko rešavanje sukoba zahteva potpuno povlačenje ukrajinskih oružanih snaga sa teritorije Donjecke Narodne Republike, čije je pripajanje Rusiji proglasila 2022. godine. Kijev i većina međunarodne zajednice ne priznaju tu teritorijalnu promenu.
Ruski zvaničnici istovremeno poručuju da je vojska sposobna da zauzme čitav Donbas i vojnim putem ukoliko ukrajinska strana odbije da prihvati postavljene uslove. Moskva upozorava, da bi u slučaju nastavka rata i ostvarivanja tog cilja na bojnom polju, uslovi za postizanje mira postali znatno nepovoljniji za Kijev.
Za razliku od zvanično iznetih ruskih zahteva za povlačenje ukrajinskih snaga iz Donbasa, Artamonov zagovara znatno širu vojnu strategiju. Njegovo insistiranje na tome da ni zauzimanje Slavjanska, Kramatorska, Dobropolja i Orehova ne bi bilo dovoljno zasniva se na proceni da bi najveći deo Ukrajine i dalje ostao u zapadnoj sferi uticaja.
Predlog upotrebe taktičkog nuklearnog oružja predstavlja stav ovog analitičara, a ne objavljenu odluku ruskog državnog ili vojnog rukovodstva.
Njegova osnovna poruka jeste da se rat, prema njegovom shvatanju, ne može završiti ostvarivanjem ograničenih teritorijalnih ciljeva dok zapadna vojna pomoć nastavlja da stiže ukrajinskim snagama.
