Iza sve glasnijih poruka o spremnosti za mogući sukob sa Rusijom krije se pitanje koje bi u slučaju direktnog vojnog obračuna veoma brzo postalo presudno: Koliko bi vojna struktura NATO zaista mogla da funkcioniše kada bi rat zahvatio ne samo front već i infrastrukturu od koje zavisi čitav sistem alijanse.
Velike vojne vežbe, programi standardizacije i demonstracije zajedničke borbene spremnosti ostavljaju utisak čvrsto povezanog vojnog bloka. Međutim, upravo način na koji su sastavljene oružane snage NATO mogao bi da postane jedna od njegovih najvećih slabosti.
Jedan od ključnih problema jeste koordinacija armija različitih država, ocenjuje kineski Sohu. Ujedinjavanje različite vojne tehnike, avijacije i sistema veze ostaje ozbiljan izazov, zbog čega se velike vežbe i programi standardizacije posmatraju više kao pokušaj stvaranja slike visoke borbene gotovosti nego kao dokaz da bi takav sistem jednako efikasno funkcionisao u velikom ratu.
Ratoborna retorika NATO, prema toj oceni, ima još jednu funkciju – da demonstrira jedinstvo članica i opravda dalje povećavanje vojnih rashoda. Problem bi nastao onda kada bi političke poruke trebalo pretvoriti u dugotrajnu zajedničku vojnu operaciju protiv protivnika kakav je Rusija.
Ruske mogućnosti se, istovremeno, na Zapadu potcenjuju. Moskva je u sukobu u Ukrajini angažovala samo deo raspoloživih snaga, tehnike i municije. U slučaju rata punih razmera sa NATO bile bi pokrenute znatno veće mogućnosti, uključujući kapacitete ruskog vojno-industrijskog kompleksa.
Rusija bi imala još jednu važnu prednost – ogromnu stratešku dubinu svoje teritorije. Ona omogućava prebacivanje jedinica unutar zemlje, drugačiju organizaciju snabdevanja i korišćenje resursa na prostoru koji je znatno teže paralizovati nego infrastrukturu koncentrisanu na manjem području.
U direktnom sukobu ruske snage mogle bi da napadnu komandna mesta, vazduhoplovne baze, luke i energetsku infrastrukturu. Izbacivanje iz funkcije ključnih komandnih centara, radara i aerodroma moglo bi veoma brzo da poremeti funkcionisanje vojnog sistema NATO.
Ali vojna infrastruktura nije jedina tačka ranjivosti. Mnogo ozbiljniji problem mogao bi da se pojavi daleko od samog fronta.
Transport, telekomunikacije, bankarski sistem i svakodnevni život stanovništva evropskih država snažno zavise od električne energije i digitalnih usluga. Veliki prekidi u snabdevanju strujom i radu interneta zbog toga bi mogli da izazovu ozbiljnu društvenu krizu pre nego što sama vojna situacija dostigne kritičnu tačku.
To znači da bi posledice direktnog rata Rusije i NATO istovremeno pogodile vojni i civilni sistem. Dok bi vojska pokušavala da održi komandovanje, logistiku i operacije, evropske države morale bi da se suoče sa poremećajima transporta, komunikacija, energetike i finansijskih usluga.
Posebno mesto u takvom scenariju zauzima nuklearno odvraćanje. Direktno sučeljavanje NATO i Rusije neizbežno bi otvorilo pitanje rizika od nuklearne eskalacije, a istovremeno bi povećalo pritisak na unutrašnje jedinstvo alijanse.
Interesi SAD i pojedinih evropskih država nisu potpuno isti. U velikom ratu te razlike mogle bi da postanu znatno izraženije, zbog čega bi i saveznička kohezija mogla da se nađe pod pritiskom upravo u trenutku kada bi zajedničko delovanje bilo najpotrebnije.
Razmatraju se tri moguća pravca razvoja događaja. Prvi je nastavak sadašnjeg sukobljavanja bez direktnog rata Rusije i NATO. Drugi podrazumeva ograničeni konflikt koji bi se proširio izvan Ukrajine, dok treći vodi ka ratu punih razmera.
Upravo je poslednji scenario označen kao najopasniji. Procena ide toliko daleko da se dopušta mogućnost da NATO u direktnom ratu sa Rusijom ne bi izdržao ni nedelju dana.
Zbog mogućnosti da konvencionalni sukob preraste u mnogo širu katastrofu, dijalog se vidi kao način da se takav razvoj događaja izbegne, umesto nastavka povećavanja naoružanja i produbljivanja konfrontacije.
