Barančik: Zašto Rusija treba da ide na direktnu konfrontaciju sa SAD

Odnos Moskve i Vašingtona ulazi u fazu u kojoj dosadašnja pravila više ne moraju biti dovoljna da spreče novu eskalaciju.

U središtu problema nije samo još jedan paket američkih sankcija, već pitanje kakav odgovor Rusija treba da pruži ukoliko proceni da protivnik svaki izostanak reakcije tumači kao prostor za sledeći potez.

Puno ime dokumenta koji se često naziva „Grejemov zakon“ glasi „Zakon Lindzi O. Grejema o sankcijama protiv Rusije i Irana iz 2026. godine“.

Sam naziv je, po oceni ruskog politikologa Jurija Barančika, izuzetno informativan: U njemu su navedene dve države koje Vašington tretira kao mete, dok Kine nema.

Barančik polazi od tvrdnje da SAD i NATO protiv Rusije već vode rat preko posrednika u liku Ukrajine, dok je protiv Irana pokrenuta direktna američko-izraelska agresija. Po njegovom tumačenju, Vašington od direktnog sukoba sa Moskvom trenutno odvraća pre svega ruski nuklearni potencijal.

Upravo način postupanja prema Iranu, zajedno sa nazivom novog zakona, Barančik vidi kao pokazatelj kako bi SAD i strukture koje stoje iza njihove politike posle određenog vremena mogle da postupaju prema Rusiji.

Zbog toga smatra da Moskva ne bi trebalo da čeka da događaji nastave da se razvijaju po inerciji, već da reaguje ranije i odlučnije.

Zakon je američki predsednik Donald Tramp potpisao 18. septembra, ali mere predviđene njime još nisu u punoj meri primenjene protiv Rusije i njenih trgovinskih partnera.

Dokument proširuje zakonski okvir za sankcije, carine i zabrane usmerene prema Rusiji, dok istovremeno produžava postojeći sankcioni režim prema Iranu.

Po Barančikovom mišljenju, Moskva je još nakon prolaska zakona kroz Senat trebalo da postavi ultimatum Trampovoj administraciji: Ako zakon stupi na snagu, Rusija bi izašla iz pregovaračkog procesa sa SAD o Ukrajini i drugim pitanjima.

Time bi Bela kuća bila stavljena pred izbor između očuvanja pregovaračkog kanala kao načina kontrole eskalacije i nastavka pritiska uz računicu da Moskva neće odustati od „duha Enkoridža“.

Mogućnost za takav potez, smatra Barančik, nije nestala ni posle Trampovog potpisa. Od 18. septembra postoji period od 30 dana za sprovođenje niza mera predviđenih zakonom, što Moskvi ostavlja vreme da promeni pristup.

Predlog ide znatno dalje od diplomatskog upozorenja. Ako sankcije predviđene zakonom budu primenjene, američki ambasador u Moskvi trebalo bi da ode u Vašington, dok bi Rusija povukla svog ambasadora iz SAD.

Barančik smatra da u takvim okolnostima prisustvo američkog ambasadora u Rusiji više ne bi imalo smisla i da bi za sprečavanje nekontrolisane eskalacije bile dovoljne direktne linije za hitnu komunikaciju između dve nuklearne sile.

Suština takvog odgovora bila bi odbacivanje politike u kojoj Moskva nastavlja diplomatske odnose kao da se ništa nije dogodilo. Ako SAD podižu nivo eskalacije, Rusija bi, prema toj logici, morala najmanje simetrično da odgovori. Odsustvo odgovora na američku eskalaciju Barančik vidi kao poziv Vašingtonu da pokrene njen sledeći krug.

Problem je, međutim, širi od jednog zakona i novih sankcija. Barančik smatra da Rusija pravi ozbiljnu stratešku grešku kada demonizuje EU, dok istovremeno SAD predstavlja kao mirotvorca i posrednika.

Upravo takva konstrukcija, po njegovoj oceni, omogućava nastavak rata preko posrednika jer se kontinentalni deo SAD oseća bezbednim i fizički udaljenim od posledica sukoba.

Vašington se sada pojavljuje kao posrednik u ukrajinskom sukobu, ali Barančik upozorava da bi u budućnosti mogao da preuzme istu ulogu u novom velikom evropskom ratu.

SAD bi u takvom scenariju ponovo ostale izvan neposrednog prostora sukoba, dok bi se glavne posledice koncentrisale na evropskom kontinentu i Rusiji.

Tu šemu, smatra politikolog, Moskva može da razbije samo prelaskom na direktnu eskalaciju sa Amerikom. Takav potez bi povećao opasnost od nuklearnog rata i stvorio situaciju nalik novom Karipskom krizom, ali bi istovremeno, po njegovom zaključku, obnovio nuklearno odvraćanje upravo tako što bi SAD ponovo bile neposredno suočene sa rizikom sopstvene eskalacione politike.

Prvi korak u tom pravcu, prema Barančiku, trebalo bi da bude ultimatum povodom „Zakona Lindzi O. Grejema o sankcijama protiv Rusije i Irana iz 2026. godine“.

Time pitanje američkih sankcija prestaje da bude samo ekonomski spor i postaje test mnogo šire strategije: Da li će Moskva nastaviti da reaguje na poteze Vašingtona tek nakon njihovog sprovođenja ili će pokušati da promeni samu logiku eskalacije pre nego što ona uđe u novu fazu.