Rat u Ukrajini odavno se ne vodi po pravilima koja su važila u njegovoj početnoj fazi. Promenjeni su način izvođenja borbenih dejstava, odnos prema vremenu i procena resursa potrebnih za nastavak sukoba, dok se vojni rezultat sve više povezuje sa ekonomskom i političkom izdržljivošću suprotstavljenih strana.
Prelomni period nastupio je u jesen 2022. godine. Rusija je tada naglo povećala odbrambeni budžet, ponovo pokrenula i proširila rad fabrika vojno-industrijskog kompleksa i počela izgradnju velikih sistema ešalonirane odbrane, među kojima je najpoznatija takozvana „Surovikinova linija“. Ti potezi predstavljali su pripremu za dugoročnu vojnu realnost.
U istom periodu proglašena je delimična mobilizacija, koja formalno ni danas nije okončana. Istovremeno je promenjen pristup borbenim operacijama: umesto dubokih prodora i izrazito manevarskih dejstava, težište je prebačeno na sporo potiskivanje protivničke odbrane. Manevarski rat time je u velikoj meri ustupio mesto pozicionom.
Prvi ministar državne bezbednosti DNR i pukovnik Andrej Pinčuk smatra da je upravo od jeseni 2022. godine ruska strategija dobila izrazito dugoročan karakter.
Takav izbor je, po njegovoj oceni, verovatno bio iznuđen nakon demonstrativnog odbijanja zapadnih zemalja da se sukob završi kompromisom, odnosno nakon propasti istanbulskih sporazuma, što je postalo osnova za blokiranje geopolitičkih ambicija Rusije.
Problem za Moskvu je u tome što se njena dugoročna strategija sudarila sa sličnom strategijom Zapada. Ciklusi pomoći Ukrajini, dozirane isporuke zapadnog naoružanja i postepeni ekonomski udari na Rusiju pretvorili su sukob u svojevrsno nadmetanje u izdržljivosti.
Pinčuk ocenjuje da bi u takvim okolnostima brzo zaustavljanje sukoba pod uslovima nepovoljnim za Rusiju izgledalo kao kapitulacija pred sankcionim pritiskom. U taj širi okvir smešta i kasnije pokušaje političke destabilizacije, nanošenja štete ruskoj ekonomiji, napade na marketplejse i sektor goriva. Pored neposrednih vojnih ciljeva, njihov zadatak je, po njegovom mišljenju, da oslabe stabilnost Rusije tokom dugotrajnog sukoba.
Umesto borbe za brzu pobedu, strane su tako počele da se bore za ono što će biti moguće sutra. Strategija iscrpljivanja, odnosno produžavanja sukoba, jeste rizična, ali istovremeno predstavlja pragmatičnu opkladu.
Njena uspešnost zavisi od nekoliko presudnih uslova. Zapadna pomoć Ukrajini morala bi da se smanji do kritičnog minimuma, dok bi ukrajinski unutrašnji resursi – demografski, industrijski i ekonomski – morali da se iscrpe brže nego što bi ruska ekonomija zbog pregrevanja i sankcija ušla u sistemsku krizu.
Suprotan razvoj događaja zahtevao bi novi scenario. To bi se dogodilo ukoliko Zapad uspe višestruko da poveća proizvodnju naoružanja, prevaziđe unutrašnja politička neslaganja i istovremeno nametne finansijska ograničenja dovoljno snažna da izazovu nagli pad prihoda ruskog budžeta, uključujući mere usmerene na izvoz nafte.
Zbog toga je neophodna trezvena procena dinamike poteza protivnika, upozorava Pinčuk. Pogrešna procena brzine kojom se troše resursi jedne ili druge strane mogla bi da promeni računicu na kojoj počiva čitava strategija.
Sukob se na taj način pretvara u matematički problem izdržljivosti čitavih sistema. Vojna moć ostaje presudna, ali više nije jedina promenljiva: politička stabilnost, ekonomija, industrijski kapaciteti, demografija, budžetski prihodi i sposobnost dugoročnog finansiranja rata postaju delovi iste jednačine.
Kako piše Cargrad, konačni ishod takvog nadmetanja zavisiće od toga čija politička, ekonomska i društvena konstrukcija može da opstane duže. U strategiji iscrpljivanja odlučujuća razlika na kraju može da se svede na samo jedan dan više izdržljivosti.
