Pogoršavanje položaja Ukrajine ne mora automatski da vodi ka smirivanju rata. Može proizvesti upravo suprotan efekat: što Kijev bude bliži ozbiljnom vojnom porazu, veći može postati pritisak na njegove zapadne saveznike da učine nešto što ranije nisu bili spremni da urade.
To predstavlja jedan od paradoksa sadašnje faze sukoba. Dok jedna strana jača, druga ne mora da prihvati ishod. Može pokušati da promeni dinamiku dodatnim oružjem, novim vrstama napada ili direktnijim učešćem.
Glen Dizen je u završnom delu razgovora izneo procenu da Moskva vidi ozbiljno slabljenje Ukrajine na nekoliko nivoa – na frontu, u političkoj stabilnosti i ekonomiji. Ako se taj proces nastavi, NATO bi, prema njegovom očekivanju, mogao da počne da paniči i pokuša da preokrene situaciju eskalacijom.
Takav scenario ne podrazumeva automatski ulazak zapadnih kopnenih trupa u rat. Eskalacija može imati mnogo oblika.
Jedna mogućnost jeste isporuka oružja većeg dometa i uklanjanje ograničenja za napade duboko u Rusiji. Druga je veće angažovanje zapadnih obaveštajnih i vojnih kapaciteta. Treća bi bila neka vrsta demonstrativne akcije kojom bi se Moskvi stavilo do znanja da vojna pobeda u Ukrajini neće doneti očekivani strateški rezultat.
Problem je što bi ruska strana upravo takve poteze mogla da vidi kao dokaz da NATO ne namerava da prihvati nikakav nepovoljan ishod.
Džon Miršajmer se u razgovoru saglasio da ne vidi dokaze za neposredni ruski napad na baltičke države, ali je istovremeno izdvojio opasnost od eskalacije kroz britanske i francuske krstareće rakete.
Ta razlika je važna. Moskva trenutno nema očigledan interes da napadne NATO i otvori potpuno novi rat. Ali može doći u situaciju u kojoj proceni da mora snažnije da odgovori na sve dublje zapadne napade kako bi obnovila sopstveno odvraćanje.
Ruska logika u takvom scenariju bila bi da neodgovaranje povećava, a ne smanjuje opasnost. Ako protivnik vidi da svaki novi nivo eskalacije prolazi bez ozbiljne posledice, dobija podsticaj da pređe na sledeći nivo. Zato Moskva može pokušati da unapred postavi granicu i pokaže da je spremna da je brani silom.
Upravo tu nastaje najopasniji deo mogućeg završnog perioda rata. Dok je ishod na frontu relativno neizvestan, zapadne zemlje mogu nastaviti postojeću strategiju i čekati rezultate. Ako postane očigledno da Ukrajina gubi sposobnost da zaustavi rusko napredovanje, računica se menja.
Tada se pojavljuje izbor između prihvatanja nepovoljnog ishoda i pokušaja da se situacija promeni dramatičnijim potezom. Istorijski gledano, najopasniji trenuci velikih ratova često nastaju upravo kada jedna strana počne da veruje da joj vreme ističe. U takvoj situaciji povećava se spremnost na rizik.
Zapad može računati da Rusija neće odgovoriti na određeni potez zbog straha od NATO-a. Rusija može istovremeno proceniti da mora da odgovori upravo zato što bi neodgovaranje ohrabrilo još veći pritisak.
Obe strane tada mogu delovati u uverenju da sprečavaju rat, dok ga zapravo približavaju. Dizen je upravo zato povezao moguće dalje slabljenje Ukrajine sa rizikom od „nečeg glupog“, odnosno poteza kojim bi NATO pokušao da spreči ishod koji smatra strateškim porazom.
Rusija bi, sa druge strane, želela da takav potez spreči jasnim upozorenjem da određene granice neće moći da budu pređene bez odmazde. To otvara mnogo šire pitanje od sudbine jednog dela fronta.
Ako rat ostane ograničen na ruske i ukrajinske snage, čak i veoma težak poraz jedne strane ostaje regionalni vojni događaj. Ako pokušaj sprečavanja tog poraza uvuče pojedine članice NATO-a u direktan sukob sa Rusijom, priroda rata se menja.
Tada više nije ključno pitanje koliko će teritorije kontrolisati jedna ili druga vojska. Ključno pitanje postaje da li dve strane sa ogromnim nuklearnim arsenalima mogu da zaustave eskalaciju nakon što je prvi direktni udar već izvršen.
