Rat sa Iranom možda je zaustavljen, ali politička borba u Vašingtonu tek ulazi u kritičnu fazu. Donald Tramp pokušava da sporazum sa Teheranom predstavi američkoj javnosti na način koji se znatno razlikuje od iranskog tumačenja dogovorenih obaveza, dok se protiv njega istovremeno formira front unutar Republikanske partije, među proizraelskim političkim krugovima i u delu demokratske opozicije.
Maks Blumental, američki novinar, autor i urednik, najpoznatiji kao osnivač i glavni urednik portala The Grayzone, ocenjuje da američki predsednik nema mnogo prostora za manevar jer bi otvoreno prihvatanje iranske verzije sporazuma značilo priznanje ozbiljnog strateškog neuspeha SAD u ratu.
Jedno od ključnih pitanja odnosi se na nuklearne inspekcije. Tramp tvrdi da će inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju ponovo odlaziti na iranske nuklearne lokacije, dok je Teheran takvu mogućnost odbacivao.
Iransko nepoverenje dodatno je povezano sa ubistvima nuklearnih i drugih naučnika. U razgovoru je izneta tvrdnja da su podaci o pojedinim naučnicima postali dostupni Izraelu zahvaljujući informacijama koje je Iran ranije morao da dostavlja tokom međunarodnih inspekcija.
Politički problem za Belu kuću ne završava se nuklearnim pitanjem. Ekonomske posledice sukoba mogle bi da traju znatno duže od samih vojnih operacija. Posebno je izdvojeno tržište nafte, uz procenu da sadašnje niže cene neće nužno potrajati i da bi pritisak mogao ponovo da se pojača tokom leta.
To objašnjava zašto je Trampu potreban period stabilizacije. Prekid neprijateljstava omogućava normalizovanje protoka energenata i smanjuje neposredni pritisak na tržišta, ali politički zahteva od predsednika da svojim biračima objasni zašto je prihvatio sporazum koji njegovi protivnici predstavljaju kao povlačenje.
Važnu ulogu u toj operaciji dobio je potpredsednik Džej Di Vens. On je tokom prethodnih političkih kampanja predstavljao deo republikanskog tabora koji se protivio novim velikim američkim ratovima, ali njegova sposobnost da utiče na politiku prema Iranu bila je ograničena.
Sada se Vens ponovo pojavljuje kao jedno od glavnih lica politike smirivanja sukoba. Tramp ga javno podržava, dok je državni sekretar SAD Marko Rubio znatno manje prisutan u političkom predstavljanju novog kursa.
Istovremeno raste sukob unutar republikanske elite. Neokonzervativno krilo, kao i političari izrazito vezani za podršku Izraelu, veoma su nezadovoljni razvojem događaja. Među imenima koja se izdvajaju nalaze se senator Ted Kruz i senator Rodžer Viker.
Pritisak stiže i iz Izraela. Izraelski medijski i politički krugovi koji su ranije snažno podržavali Trampa sada ga kritikuju zbog zaokreta prema Teheranu. Time se stvara neuobičajena situacija u kojoj predsednik koji je dugo predstavljao jednog od najpouzdanijih izraelskih saveznika u američkoj politici postaje meta napada upravo iz tog političkog tabora.
Ni Demokratska partija ne olakšava Trampovu poziciju. Problem je paradoksalan: veliki deo američke javnosti ne želi novi rat sa Iranom, ali istovremeno deo iste javnosti negativno reaguje na sporazum koji nosi Trampovo ime.
U razgovoru je pomenuto istraživanje, za koje je navedeno da je CNN-ovo, prema kojem 64 odsto Amerikanaca ima negativan stav prema sporazumu. Taj procenat približava se nivou protivljenja samom ratu sa Iranom.
Takva kombinacija pokazuje koliko je američka politika postala polarizovana. Građanin može istovremeno da bude protiv rata i protiv sporazuma kojim se rat zaustavlja, ukoliko sporazum poistovećuje sa političarem kojem se protivi.
Postoji i ozbiljniji problem za sprovođenje dogovora. U samoj administraciji ostali su ljudi povezani sa mnogo tvrđim pristupom prema Iranu. U tom kontekstu pomenuti su Džared Kušner, Stiv Vitkof, Rubio i Majk Volc, dok je posebno istaknuto prisustvo predstavnika Foundation for Defense of Democracies Nika Stjuarta na pregovorima u Švajcarskoj.
Blumental smatra da takva struktura ostavlja otvorenu mogućnost da sporazum bude postepeno oslabljen ili čak sabotiran. Umesto neposrednog rušenja dogovora, Vašington bi mogao da kupuje vreme, stabilizuje energetska tržišta i zatim pokušava da promeni uslove njegove primene.
Prvi znaci problema već se vide u različitim tumačenjima obaveza. Tramp govori o inspekcijama i tvrdi da SAD neće morati da plate ni deset centi, dok su u razgovoru pomenute i njegove pretnje Iranu tokom pregovora, kao i zahtevi upućeni Hezbolahu, uprkos izraelskom vojnom prisustvu u Libanu.
Zbog toga najveće pitanje više nije samo da li je rat završen. Mnogo važnije postaje da li će politički sistem u Vašingtonu uopšte dozvoliti da sporazum opstane u obliku u kojem ga Teheran smatra dogovorenim.
