Irak, Libija, Avganistan i širi „rat protiv terora“ završavali su se bez političkog ishoda koji je javnosti prvobitno obećavan, ali su strukture koje su te politike podržavale uglavnom izbegavale ozbiljnu odgovornost.
Američki profesor Dejvid Gibs smatra da bi kombinacija novih vojnih neuspeha i sve vidljivije ekonomske cene mogla da promeni obrazac koji traje decenijama.
Dejvid Gibs je profesor istorije na Univerzitetu Arizona, sa akademskim radom usmerenim i na političke nauke, međunarodne odnose, istočnu Evropu i Avganistan. Doktorirao je političke nauke na Masačusetskom institutu za tehnologiju 1989. godine, a objavljivao je radove o međunarodnim intervencijama i američkoj spoljnoj politici.
Jedan deo problema profesor vidi u promenjenoj ulozi akademske zajednice. Umesto da analizira politiku sa distance i proverava argumente vlasti, deo akademskog sveta, po njegovoj oceni, usvojio je isti rečnik koji koriste državne institucije i organizacije povezane sa njima.
Kao posebno važan primer navodi pojam „humanitarne intervencije“. Američke vojne akcije predstavljaju se kao zaštita slabijih, manjina, žena ili ljudi izloženih progonu, dok se ista terminologija ne koristi za intervencije protivničkih država. Profesor smatra da takav jezik često više pripada političkoj propagandi nego nezavisnoj analizi.
Posebnu snagu akademika u političkoj debati objašnjava njihovim javnim statusom. Oni se doživljavaju kao obrazovani, nezavisni i spremni da kritikuju moć, pa upravo zato mogu biti naročito efikasni kada zastupaju stavove moćnih institucija.
Prema njegovoj proceni, tu nastaje paradoks: institucije koje bi trebalo da kontrolišu moć postaju sredstvo za njeno opravdavanje. Akademija istovremeno zadržava imidž kritičke i nezavisne sredine, što njenim političkim porukama daje dodatni autoritet.
Takav sistem pomagao je da velike spoljnopolitičke greške prođu bez dugoročnih posledica. Profesor navodi rat u Iraku kao katastrofu ogromnih razmera, svrgavanje Moamera Gadafija u Libiji kao neuspeh, kao i širi rat protiv terora koji po njegovom mišljenju nije ostvario obećane ciljeve.
I pored toga, ljudi koji su podržavali te politike uglavnom nisu platili političku cenu, niti je usledilo šire javno preispitivanje odgovornosti.
Avganistan je za njega posebno upečatljiv primer. Posle gotovo dve decenije prisustva i stotina milijardi potrošenih dolara, američko povlačenje završeno je slikama haotične evakuacije i potpunim slomom vlasti koju je Zapad godinama podržavao. Profesor smatra da je rezultat predstavljao ogromno poniženje i da je prirodno bilo očekivati ozbiljne političke posledice.
One, međutim, nisu trajale dugo. Njegova je procena da je kriza u odnosima sa Rusijom, a zatim i rat u Ukrajini, omogućila da se pažnja javnosti veoma brzo prebaci sa avganistanskog neuspeha na novu veliku međunarodnu konfrontaciju.
On smatra da je želja da se potisne poraz u Avganistanu bila jedan od više faktora koji su uticali na atmosferu uoči rata u Ukrajini, ali ne tvrdi da je to bio jedini uzrok.
Razliku u odnosu na ranije intervencije sada vidi u raspoloženju javnosti. U prethodnim ratovima američki predsednik je obično na početku dobijao široku podršku, koja bi potom postepeno opadala kako su rasli troškovi i žrtve. Profesor ocenjuje da je u novijim sukobima početna spremnost građana da prihvate novu intervenciju znatno manja.
Dodatni faktor je ekonomska cena. Za razliku od Vijetnama, Sjedinjene Države danas nemaju obaveznu vojnu službu koja bi milione porodica neposredno povezivala sa ratom, ali vojni izdaci utiču na životni standard. Po njegovom mišljenju, taj efekat je još vidljiviji u Evropi.
Sve je očigledniji izbor između izdvajanja sredstava za vojsku i finansiranja potreba stanovništva. Profesor smatra da taj odnos postaje razumljiv čak i ljudima koji detaljno ne prate međunarodnu politiku, jer posledice osećaju preko sopstvenog standarda.
Zbog toga ne isključuje mogućnost da upravo kombinacija vojnih neuspeha i ekonomskih posledica izazove ono što prethodni ratovi nisu uspeli: trajan pad javne podrške politici stalnih intervencija.
Takav razvoj ne bi značio samo promenu odnosa prema jednom ratu. Po njegovoj završnoj proceni, mogao bi da ugrozi političku održivost čitavog spoljnopolitičkog modela koji je na Zapadu dominirao od završetka Hladnog rata.
