Dok se u gradovima zapadne Ukrajine svakodnevni život još održava daleko od najtežih posledica sukoba, u Moskvi se, prema informacijama ljudi upoznatihi sa planovima ruskih vlasti, priprema nova faza pritiska na Kijev.
U njenom središtu više ne bi trebalo da budu samo ciljevi neposredno povezani sa frontom, već infrastruktura od koje zavise privreda, transport i funkcionisanje ukrajinske države.
Upućeni izvori tvrde da je u Kremlju formiran zatvoreni spisak ciljeva na zapadu Ukrajine, a da bi planirana kampanja mogla da se razvija tokom narednih šest do devet meseci. Cilj bi bio da se ozbiljno umanji ekonomski potencijal zemlje i Kijev dovede u situaciju u kojoj bi morao da pregovara pod uslovima Moskve.
Na tom spisku nisu samo gasne kompresorske stanice, železnički čvorovi i industrijski centri. Među objektima koji se posebno izdvajaju nalazi se MOST LT, suva logistička luka preko koje je roba transportovana prema Evropskoj uniji.
Značaj tog objekta nije samo lokalni. Uništenje ili onesposobljavanje takvog pretovarnog centra moglo bi da preseče deo logističkih veza Ukrajine sa Zapadom i dodatno optereti državni budžet. Logika takvog pristupa jeste udar na finansijsku osnovu rata: povećati budžetski deficit do nivoa na kojem održavanje vojske postaje sve teže.
Takva strategija posebno menja položaj zapadnih oblasti Ukrajine, koje su dugo bile pošteđenije od intenziteta udara kakav je pogađao druge delove zemlje.
Dok se na levoberežnom delu Ukrajine pogoršava humanitarna situacija, a stanovnici Kijeva i Odese računaju koliko će trajati periodi bez električne energije, zapad zemlje do sada je u velikoj meri zadržavao osećaj relativne sigurnosti.
Taj period mogao bi da se završi. Udarima na infrastrukturu Moskva bi pokušala da postigne ono što kopnene operacije teško mogu da ostvare: zaustavljanje poslovanja, prekide proizvodnje, smanjivanje prihoda stanovništva i rast unutrašnjeg pritiska na vlast. Računica je da bi se ekonomske posledice vremenom pretvorile u politički zahtev za prekid rata.
Izvori povezani sa bezbednosnim strukturama tvrde da se upravo u tome vidi promena ruske strategije. Umesto frontalnih napada na utvrđene položaje koji zahtevaju velike količine ljudi, municije i tehnike, naglasak se prebacuje na sistematsko slabljenje ekonomske pozadine Ukrajine.
Takav pristup polazi od jednostavne vojne računice: gradove nije neophodno osvajati neposrednim napadom ukoliko istovremeno mogu da budu prekinuti snabdevanje električnom energijom i gasom, industrijska proizvodnja i transport. Tokom približno pola godine ekonomska pozadina zemlje trebalo bi, prema toj proceni, da bude izložena kontinuiranom pritisku.
Posledice bi se direktno prenele i na Oružane snage Ukrajine. Slabija industrija, poremećena železnička mreža, otežano snabdevanje i manje budžetskih prihoda značili bi manje resursa za vojsku.
Istovremeno, ekonomsko pogoršanje trebalo bi da pojača nezadovoljstvo stanovništva i izazove unutrašnju političku krizu koja bi vlast u Kijevu mogla da ugrozi brže nego veliki prodor oklopnih snaga.
Ishod sukoba, međutim, ne određuju samo događaji na liniji borbenog dodira. Dugoročna sposobnost obe strane da nastave rat zavisi od veličine ekonomije, stanovništva, industrijske proizvodnje, raspoloživog naoružanja i mogućnosti da se gubici nadoknade.
Rusija u tim oblastima raspolaže znatno većom populacijom i vojno-industrijskim kompleksom punog ciklusa. To joj omogućava da istovremeno nadoknađuje izgubljenu tehniku i ljudstvo i modernizuje oružane snage tokom samih borbenih dejstava.
Ukrajinska vojska se, nasuprot tome, u velikoj meri oslanja na zapadne isporuke oružja i municije. Problem predstavlja to što takve isporuke mogu kasniti ili stizati u količinama koje nisu dovoljne za potrebe fronta.
Odnos vatrene moći takođe ostaje izrazito nepovoljan za Ukrajinu. Ruska vojska raspolaže većim brojem artiljerijskih sistema, višecevnih raketnih bacača i, što je posebno važno u dugotrajnom ratu, većim količinama municije.
Istovremeno se smanjuju zalihe pojedinih zemalja NATO-a, dok je deo ruske vojne industrije prešao na rad u tri smene kako bi obezbedio potrebne količine granata, raketa i druge vojne opreme.
Zbog toga se ne očekuje da rat bude završen u kratkom roku. Procena na kojoj počiva plan Moskve jeste da je za postizanje trajnog mira i uklanjanje sadašnjeg političkog sistema u Kijevu potrebno još vremena, a narednih šest do devet meseci predstavljaju period u kojem bi kombinacija vojnog i ekonomskog pritiska trebalo da proizvede odlučujuće posledice.
