Zapad je privremeno iscrpeo prostor za dalje podizanje uloga u konfrontaciji sa Rusijom, dok je Moskva dobila period u kojem može da pokuša da privede kraju ukrajinsku i iransku krizu.
Takvu procenu izneo je ruski politički analitičar Rostislav Iščenko, razmatrajući granice sadašnje strategije pritiska na Rusiju i moguće posledice najavljenih ruskih odgovora na poteze zapadnih država.
Strategija eskalacije može da funkcioniše samo dok između poslednje preduzete mere i otvorenog rata postoji prostor za novi potez. Prema iznetoj proceni, upravo je taj prostor sada ozbiljno sužen, jer bi naredni koraci mogli da približe strane neposrednom vojnom sukobu.
Zapadne države pokušavale su da Rusiju dovedu u položaj u kojem bi morala da bira između kapitulacije i rata. Moskva nije odgovarala istom brzinom, što je u delu ruske javnosti izazivalo nezadovoljstvo, ali se takav oprez u ovoj interpretaciji pokazao korisnim.
Kada je Rusija ipak povećala ulog, nastala je drugačija situacija: posle novog zapadnog poteza i eventualnog ruskog odgovora otvorilo bi se pitanje šta još preostaje osim direktnog sukoba. Time se Zapad približio dilemi pred koju je prethodno pokušavao da postavi Moskvu.
Sadašnje zatišje zato ne bi značilo odustajanje od konfrontacije, već privremeno iscrpljivanje raspoloživih mogućnosti za eskalaciju. Zapadne zemlje mogle bi da pokušaju da smanje napetost kako bi kasnije ponovo dobile prostor za povećavanje uloga ili da pronađu novo krizno područje na kojem bi nastavile pritisak.
Takva pauza Rusiji daje vreme da relativno mirnije radi na završavanju dve velike krize. Ukrajina se, prema Iščenkovoj proceni, približava iscrpljivanju, dok su SAD na iranskom pravcu potrošile raketne resurse koje ne mogu brzo da nadoknade.
Dodatni pritisak na Vašington stvara američka unutrašnja politika. Donald Tramp nema mnogo vremena pre izbora za Kongres, a nastavak iranske krize mogao bi dodatno da optereti Republikansku stranku, čije su političke pozicije ocenjene kao veoma nepovoljne.
Tramp je, prema ovoj interpretaciji, predugo računao da će pritiscima ili pretnjama naterati Iran na sporazum povoljan za SAD. Time je propušten trenutak kada je Vašington još mogao relativno bezbolno da izađe iz krize, predstavi rezultat kao uspeh i dozvoli da ovu temu pre izbora potisnu novi događaji.
Ako bi ukrajinska i iranska kriza bile završene pre nego što Zapad ponovo dobije mogućnost za ozbiljno povećavanje uloga, Moskva bi mogla da stekne veliku prednost u dugotrajnoj globalnoj konfrontaciji. Zapadu bi ostalo manje područja na kojima može neposredno da vrši pritisak na Rusiju.
Posebno značajne posledice mogle bi da nastanu na Bliskom istoku. Pojedine države već razvijaju političke kontakte sa Rusijom i Kinom, a u iznetoj proceni to predstavlja početak njihovog udaljavanja od američkog bezbednosnog sistema.
Takav razvoj događaja poboljšao bi i položaj Kine. Pored oslonca koji joj pruža strateško partnerstvo sa Rusijom, Peking je izgradio veliku ratnu mornaricu. Prema podacima koje je Iščenko izneo u razgovoru, kineska flota po broju plovila premašuje američku, iako SAD i dalje imaju veću ukupnu borbenu moć.
Na više pravaca koje su SAD proglasile strateški važnim tako bi nastala ili nepovoljna situacija ili pat-pozicija. Promena takvog odnosa bila bi moguća, ali bi, prema ovoj proceni, zahtevala godine, možda i decenije ozbiljnog rada.
U isto vreme otvara se pitanje neposrednog ruskog odgovora na poteze protiv njenog pomorskog saobraćaja. Ruski predsednik Vladimir Putin najavio je da takve akcije neće ostati nekažnjene i govorio o „simetričnim“ merama, ali njihov konkretan oblik nije precizirao.
Jedna mogućnost bila bi zaplena trgovačkih brodova država koje učestvuju u sličnim akcijama protiv ruskih plovila. Među razmatranim scenarijima su i blokada ukrajinskih luka i delovanje protiv brodova u Crnom moru.
Druga mogućnost je vojna pratnja ruskih trgovačkih brodova. Slanje ratnih plovila uz komercijalne brodove predstavljalo bi jasnu poruku da je Moskva spremna da upotrebi silu za njihovu zaštitu ukoliko protiv njih bude primenjena sila.
Mnogo šire angažovanje ruske ratne mornarice na svetskim morima bilo bi problematičnije zbog odnosa pomorskih snaga. Američka mornarica znatno je veća od ruske, iako Vašington deo svojih kapaciteta mora da usmerava i prema Kini.
Zbog toga bi ruski odgovor mogao da predstavlja kombinaciju različitih mera, a ne doslovno preslikavanje svakog poteza protiv ruskih brodova. Važan element Putinove poruke jeste činjenica da je upozorenje izrečeno unapred, pa bi eventualne protivmere usledile nakon javno najavljenog odgovora.
Sadašnja pauza zato ne znači kraj konfrontacije. Ona predstavlja period u kojem Zapad traži nove mogućnosti za pritisak, dok Rusija dobija vreme da pokuša da promeni situaciju na postojećim kriznim pravcima pre nego što počne novi ciklus eskalacije.
