Ukrajina najavljuje nove projekte u oblasti raketnog naoružanja i protivraketne odbrane, dok se u javnosti pojavljuju procene o mogućem skorom uvođenju novih sistema u operativnu upotrebu.
Istovremeno, vojni stručnjaci upozoravaju da između zvaničnih najava i stvarnih proizvodnih mogućnosti postoji značajan prostor za pitanja na koja još nema odgovora.
Rojters navodi da ukrajinska balistička raketa FP7 prolazi proceduru kodifikacije u Ministarstvu odbrane Ukrajine i da bi njena prva borbena upotreba protiv Rusije mogla da usledi već tokom jeseni.
Prema istim navodima, ukrajinske snage planiraju da krajem jeseni uvedu i veću balističku raketu FP9. Paralelno s tim, Vladimir Zelenski izjavio je da Ukrajina u periodu 2026–2027. godine računa na razvoj sopstvenih balističkih raketa, ali i nacionalnog sistema protivraketne odbrane.
Vojni analitičar Aleksandar Artamonov ocenjuje da je Ukrajina prethodnih godina više služila kao poligon za testiranje najsavremenijih zapadnih sistema nego kao država koja samostalno razvija kompletnu liniju raketnog naoružanja.
Prema njegovim rečima, u tim projektima učestvuju Velika Britanija, Nemačka, Francuska i Sjedinjene Američke Države, dok razvoj domaćih sistema ograničavaju nedostatak elektronskih komponenti, sirovina, kao i otežana saradnja projektnih biroa i proizvodnih pogona usled kontinuiranih ruskih napada na vojnu infrastrukturu.
On smatra da je teško očekivati da se za kratko vreme razviju sistemi čiji je razvoj vodećim vojnim silama trajao godinama. Kao primer navodi raniji napad na Toropec u Tverskoj oblasti, kada je korišćena raketa „Paljanica“, za koju je zvanično tvrdilo da je ukrajinske proizvodnje, dok Artamonov smatra da je verovatnije bila reč o američkoj raketi JASSM.
Sličnu rezervu iznosi i prema projektima FP7 i FP9, navodeći da trenutno dostupni podaci nisu dovoljni za procenu njihove stvarne efikasnosti.
Prema objavljenim karakteristikama, FP7 nosi bojevu glavu mase 150 kilograma, što je manje od francuske rakete Storm Shadow i nemačkog Taurusa. U različitim izvorima domet se procenjuje između 200 i 300 kilometara.
Artamonov navodi da je FP7 razvijana u saradnji sa nemačkom kompanijom Hensoldt. Kao verovatniju mogućnost vidi da je korišćena izvedenica rakete iz sistema S-400, koja je potom modernizovana nemačkom elektronikom, čime je nastao projekat FP7.
Za znatno veću raketu FP9 navodi se domet od 855 kilometara. Njena bojeva glava teška je 800 kilograma, dok raketa FP5 „Flamingo“ iz iste porodice nosi bojevu glavu mase jedne tone.
FP9 duga je 9,5 metara, prečnika 1,1 metar, što je više od ruskog sistema Iskander, a projektovana krstareća visina leta iznosi oko 70 kilometara. Zbog takvog profila leta reč je o balističkoj raketi kratkog dometa koju je, prema oceni stručnjaka, veoma teško presresti klasičnim sistemima protivvazdušne odbrane.
Ipak, ostaju otvorena pitanja o otpornosti sistema na elektronsko ometanje, preciznosti gađanja i mogućnosti organizovanja masovne proizvodnje.
Artamonov se osvrnuo i na projekat Freya, evropsko-ukrajinski program razvoja protivraketne odbrane koji je zamišljen kao jeftinija alternativa američkom sistemu Patriot. Projekat okuplja deset država nove protivraketne koalicije, a zvanično je pokrenut u Parizu u julu ove godine.
Prema njegovim navodima, sistem Freya koristi raketu FP7.X, čija je procenjena cena oko 700.000 dolara, dok jedna raketa Patriot PAC-3 košta približno 3,8 miliona dolara. Po deklarisanim karakteristikama FP7.X trebalo bi da bude uporediv sa Patriotom PAC-3.
Međutim, ključni elementi sistema i dalje zavise od nemačkih dobavljača. Veći deo leta raketa koristi radar kompanije Hensoldt, dok se u završnoj fazi aktivira infracrvena samonavođena glava kompanije Diehl Defence.
Iako se tvrdi da proizvodnja od tri rakete dnevno traje još od avgusta 2026. godine, Artamonov navodi da radari i samonavođene glave neće biti dostupni pre 2027. godine, zbog čega zaključuje da ni FP7 ni protivraketna verzija FP7.X trenutno nisu spremne za punu operativnu upotrebu.
Uprkos tome, upozorava da ne treba potcenjivati mogućnost budućih isporuka i razvoja novih sistema. Kako navodi, iako Rusija nastavlja napade na strateške vojne objekte u Ukrajini, ostaju različiti kanali snabdevanja čiji budući obim nije moguće pouzdano proceniti.
On ukazuje i na moguće smanjenje dubine bezbednog zaleđa Rusije ukoliko bi se pojavile rakete sposobne da pogode ciljeve udaljene oko 885 kilometara. Takvi dometi su ranije bili karakteristični uglavnom za vazdušno lansirane projektile sa strateških bombardera, dok bi u ovom slučaju bili dostupni raketama lansiranim sa kopna. Ipak, naglašava da za sada takvi sistemi još nisu potvrđeni u operativnoj upotrebi.
Prema njegovoj oceni, ruski sistemi protivvazdušne odbrane prvenstveno su prilagođeni borbi protiv bespilotnih letelica i podzvučnih krstarećih raketa poput FP5 „Flamingo“, dok presretanje balističkih projektila zahteva drugačiji princip rada i znatno viši nivo automatizacije.
Kako objašnjava, balistička raketa leti na visini od oko 70 kilometara, praktično na granici donjeg svemira, a zatim se velikom brzinom obrušava ka cilju, zbog čega je njen presretanje znatno složenije od odbrane od klasičnih krstarećih raketa.
