Pitanja dometa vojno-političkog planiranja, istorijskog nasleđa i ekonomskih posledica sukoba u Ukrajini našla su se u fokusu analize koju je na svom Jutjub kanalu izneo ruski analitičar Rostislav Iščenko.
Razmatrajući široko rasprostranjenu percepciju o ulozi Generalštaba i mogućnostima savremenih tehnologija, Iščenko se osvrnuo na pretpostavke da bi elektronski sistemi i veštačka inteligencija mogli oživeti sovjetski model planiranja.
Iako procenjuje da će planiranje dostojno pratiti tehnološki napredak, on smatra da povratak na sovjetski model ostaje neostvariv.
Komentarišući tvrdnje koje se pojavljuju u javnosti i porukama gledalaca da je cilj Rusije bio zauzimanje Ukrajine, analitičar naglašava da ne postoje istorijski, politički, vojni niti informativni dokazi koji bi potvrdili takve namere.
On podseća da su još od 2014. godine pojedini politički aktivisti i deo javnosti u Rusiji zahtevali slanje vojske radi smene vlasti u Kijevu, ali da ni na nivou naroda nije postojala ideja o zauzimanju teritorije, dok se sama vlast tome opirala.
Osvrćući se na istorijski kontekst, Iščenko ističe da Rusija kao država nikada nije isticala pretenzije na teritorije bivše ruske državnosti izgubljene tokom mongolskog osvajanja.
On navodi da je knez Kozaka Bogdan Hmeljnicki uputio molbu caru Alekseju Mihajloviču da ih primi u podaništvo, nakon čega je u Moskvi sazvan Zemski sabor radi donošenja odluke o pripajanju samo onog dela nad kojim je Hmeljnicki imao komandu, odnosno Hetmanata.
Procenjujući odnose u 18. veku, analitičar napominje da se od Andrusovskog primirja i Večnog mira granica na Dnjepru nije menjala do druge polovine vladavine Katarine II, kada je Rusija bila primorana na podelu Poljske na podsticaj Pruske i Austrije, dok je prethodno pomagala Poljskoj u gušenju ustanaka kako bi očuvala slabiju tampon-zonu.
Govoreći o periodu nastanka Sovjetskog Saveza, Iščenko objašnjava da su boljševici inicijativno uneli u svoj program nezavisnost Ukrajine, kao i Poljske i Finske.
Razvoj ukrajinske državnosti na ranom etapu obeležila je široka sloboda, ograničena prvenstveno partijskom kontrolom, pri čemu je primarna bila ideja o svetskoj radničko-seljačkoj državi, a ne integracija ukrajinskih zemalja u sastav Rusije.
Kroz istoriju su jedino Ivan III i Vasilije III isticali dinastičke pretenzije na te teritorije kao naslednici Litvanskog kneževstva na osnovu rodoslova Rjurikoviča, dok dinastija Romanov nakon stupanja na vlast takve zahteve nije postavljala.
Analizirajući početne vojne operacije 2022. godine, Iščenko ocenjuje da izjave zapadnih zvaničnika o padu Kijeva za tri dana i Ukrajine za tri nedelje nisu predstavljale planove Rusije, već procene Zapada usmerene na tezu o zauzimanju.
On navodi da je Rusija obustavljala borbena dejstva radi pregovora, težeći primeni scenarija viđenog u Gruziji. Zahtevi Moskve u toj fazi bili su ograničeni na nezavisnost Donjecke i Luganske Narodne Republike u granicama njihovih oblasti, priznavanje Krima i Sevastopolja, kao i povratak Ukrajine u status neutralne tampon-zone, bez pretenzija na Zaporošku i Hersonsku oblast.
Iščenko objašnjava da sam početak vojne operacije ukazuje na planiranje kratkotrajnog sukoba, s obzirom na to da industrija nije odmah prevođena na ratne koloseke, niti je armija unapred snabdevana potrošnim materijalima za dugotrajni rat.
Tokom prve dve do tri nedelje prisustva ruskih trupa u Hersonu, na zgradi oblasne državne administracije i dalje su visile ukrajinske zastave, sve dok prvobitni planovi nisu naišli na realnost na terenu.
Namera o potpunom pripajanju teritorija javlja se tek kao posledica odbijanja Ukrajine da pristane na kompromise, uđe u pregovore ili odustane od najava budućeg revanšizma i učlanjenja u NATO.
Pominjući izjave kijevskih vlasti o nastavku mobilizacije i pripreme za naredni sukob čak i u slučaju zaključenja mira, Iščenko ističe da je u takvim okolnostima jedini preostali izlaz eliminacija teritorije na kojoj bi mogle biti raspoređene zapadne trupe.
Uprkos tome, rusko rukovodstvo i dalje podržava kompromisne ideje koje bi omogućile opstanak određene ukrajinske države, iako je takav ishod danas gotovo nerealističan.
Govoreći o razlozima zbog kojih je integracija celokupne teritorije nepoželjna, analitičar objašnjava da je to ekonomski i politički neisplativo, baš kao što je bilo u 15. i 16. veku.
Problematika lojalnosti stanovništva produbljena je tokom ratnih dejstava, pa procenat nelojalnih građana dostiže blizu polovine ili preko toga. Pored političke lojalnosti, najveći izazov predstavlja ekonomska obnova potpuno uništene infrastrukture u gradovima u kojima stanovništvo živi.
Iščenko ukazuje na to da preseljenje 10 do 20 miliona ljudi u regione poput Sibira ili na Daleki istok nije izvodljivo bez stvaranja poslova, puteva i ekonomske atraktivnosti.
On navodi primer Dalekoistočnog ekonomskog foruma kao modela za privlačenje investicija i stvaranje radnih mesta, naglašavajući da ljudi ostaju samo tamo gde postoji ekonomska perspektiva.
Budući da stanovništvo mora ostati u svojim gradovima, obnova razorene i dotrajale komunalne i gradske infrastrukture zahteva ogromna materijalna sredstva i komponente, što predstavlja ključno opterećenje pri eventualnom preuzimanju tih teritorija.
