Samo nekoliko dana nakon što je tvrdio da je situacija sa Iranom stavljena pod kontrolu i da je Teheran prihvatio američke uslove, predsednik SAD Donald Tramp objavio je prekid primirja i pregovora sa iranskom stranom.
Time je otvorena nova faza krize čiji se dalji razvoj i dalje teško može predvideti.
„Ne želim da imam bilo kakva posla sa njima. Oni su ološ, oni su bolesni ljudi“, rekao je Tramp 8. jula, obrazlažući odluku da prekine primirje i pregovore sa Iranom.
Njegovoj izjavi prethodila je nova razmena udara. Sjedinjene Države napale su ciljeve na teritoriji Irana nakon što je Teheran izveo napade na komercijalne brodove koji su prolazili kroz Ormuski moreuz bez odobrenja iranskih vlasti.
Iran je potom odgovorio udarima na američke vojne objekte u zemljama Persijskog zaliva. Time su obnovljeni vazdušni napadi, zabrana izvoza iranske nafte i druge mere koje su već obeležile prethodnu fazu sukoba.
Prema oceni Maksima Sučkova, iranska politika 47. predsednika SAD proistekla je iz kombinacije političkog samopouzdanja i pogrešne vojne procene.
Kao ključni razlog za političku samouverenost navodi se specijalna operacija tokom koje je otet predsednik Venecuele Nikolas Maduro, nakon čega je Tramp, prema toj analizi, poverovao da bi sličan model mogao biti primenjen i protiv iranskog rukovodstva, računajući da bi uklanjanje vrha vlasti izazvalo raspad sistema.
Kada je reč o vojnoj proceni, odgovornost se u tekstu najvećim delom pripisuje izraelskom premijeru Benjaminu Netanijahuu, koji je američku administraciju uveravao da je nastupio najbolji trenutak za konačan pritisak na vlast u Teheranu. Polazilo se od pretpostavke da većina Iranaca želi odlazak ajatolaha i da bi eliminacija političkog i vojnog vrha pokrenula unutrašnje promene. Ishod tokom narednih 108 dana pokazao je drugačiji razvoj događaja.
Iran je tokom sukoba pretrpeo velike ljudske i materijalne gubitke. Poginulo je 40 rukovodilaca političkih, vojnih i obaveštajnih institucija, deset naučnika, među kojima i stručnjaci iz nuklearne oblasti, kao i gotovo 3.500 vojnih i civilnih lica.
Još oko 26.500 ljudi je ranjeno. Prema podacima zapadnih novinskih agencija, pogođeno je oko 13.000 ciljeva, uključujući više od 7.600 zgrada, 50 vojnih baza, 120 lokaliteta kulturno-istorijskog nasleđa i 70 objekata civilne infrastrukture.
Odgovori Irana na američke vojne objekte u državama Persijskog zaliva odneli su 28 života, dok je više desetina ljudi ranjeno. Prema navodima arapskih medija, u Izraelu je poginulo 26 ljudi, a gotovo 8.000 je povređeno. Zvanični američki podaci govore o 13 poginulih vojnika i 381 ranjenom.
Mnogo ozbiljnije od vojnih pokazale su se političke posledice. U Sjedinjenim Državama predsednik je dobio snažne kritike demokrata, dok su se neslaganja pojavila i unutar pokreta MAGA, gde je deo njegovih pristalica postavio pitanje zbog čega se Amerika uopšte uključila u sukob koji, po njihovom mišljenju, nije bio u skladu sa politikom „Amerika na prvom mestu“.
Zbog toga je važnu ulogu u smirivanju političkih tenzija preuzeo potpredsednik Džej Di Vens. Prema toj proceni, uspeo je da ubedi ključne političke saveznike administracije i najverniji deo biračkog tela da nije došlo do katastrofe i da je Iran počeo da razgovara sa Vašingtonom u drugačijem tonu, što je predstavljeno kao dokaz da intervencija nije bila uzaludna.
Analiza istovremeno ocenjuje da reputaciona šteta po Vašington nije presudna, podsećajući da su Sjedinjene Države tokom poslednjih pet decenija učestvovale u više velikih vojnih sukoba koji nisu završeni uspešno, ali da to samo po sebi nije bitno promenilo njihov međunarodni položaj.
Ni reakcije saveznika nisu, prema toj oceni, dovele do ozbiljnijih geopolitičkih promena. Iako su brojne arapske države i evropski partneri izrazili nezadovoljstvo američkim potezima, nije došlo do njihovog približavanja Rusiji ili Kini.
Naprotiv, države Persijskog zaliva nakon sukoba povećale su kupovinu američkog naoružanja, dok se u Evropi nije dogodio značajniji zaokret.
Privremeno zatvaranje Ormuskog moreuza izazvalo je poremećaje u isporukama energenata i rast cena, ali je istovremeno donelo korist delu američke naftne industrije, koja tradicionalno predstavlja važnu bazu podrške Republikanskoj stranci.
Istovremeno, procenjuje se da sukob nije oslabio vlast u Teheranu, već je doprineo njenom učvršćivanju, okupljajući oko državnog rukovodstva i deo stanovništva koji je ranije bio kritički nastrojen.
U Beloj kući se, međutim, računalo da bi kroz ekonomske mehanizme i pritisak na iransku privredu dugoročno moglo da se utiče na intenzitet unutrašnjih protesta, iako ostaje neizvesno koliko je takav plan ostvariv.
Ako se sadašnji trend nastavi, očekuje se nastavak ciklusa međusobnih pretnji i udara, perioda smirivanja, a zatim novih političkih poruka iz Vašingtona o ostvarenim uspesima.
U toj proceni takav obrazac nije predstavljen kao nova međunarodna norma, već kao način održavanja pritiska na drugu stranu tokom pregovora.
