Još jedan manevar Erdogana u korist Ukrajine: Dvostruka igra Turske izazvala bes u Moskvi

Poslednje poruke koje je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan uputio posle samita NATO ponovo su otvorile pitanje odnosa Ankare i Moskve.

Iako Turska nastavlja da se predstavlja kao država spremna da posreduje između Rusije i Ukrajine, pojedine izjave i potezi izazvali su oštre reakcije u delu ruske javnosti i političkih komentatora.

Erdogan je prvi put javno podržao inicijativu PURL, mehanizam NATO preko kojeg se finansiraju nabavke američkog naoružanja za Ukrajinu. Govoreći o rezultatima samita, poručio je da podržava sastavljanje liste prioritetnih potreba Ukrajine i dodao da će Turska nastaviti doprinos uz vojnu pomoć koju je Kijevu već pružila iz sopstvenih vojnih zaliha.

Istovremeno je naglasio da Ankara koristi svoje komunikacione kanale kako bi, prema njegovim rečima, Rusiju usmerila ka miru.

Pored toga, Erdogan je ponovo ponudio Tursku kao mesto za buduće pregovore Moskve i Kijeva, navodeći da je Ankara spremna da još jednom okupi obe strane za pregovaračkim stolom.

Takve izjave izazvale su oštre kritike ruske komentatorke Ljubov Stepušove, koja smatra da Moskva ne treba da prihvati takav pristup. Prema njenom stavu, Rusija već ima sopstveni plan za rešavanje sukoba, zasnovan na tome da eventualni mirovni pregovori moraju da polaze od, kako navodi, “realnosti na terenu” i prihvatanja ruskih zahteva u vezi sa novom bezbednosnom arhitekturom Evrope.

Stepušova ukazuje i na nedavni napad na gasovod “Plavi tok”, odnosno na kompresorsku stanicu u Rusiji, za koji navodi da ga je izvela Ukrajina, ističući da to nije bio prvi takav incident. Po njenom mišljenju, Ankara bi trebalo da uzme u obzir takve događaje kada govori o posredovanju između dve strane.

Kao jedan od mogućih instrumenata pritiska na Tursku navodi i projekat nuklearne elektrane “Akuju”, koju na turskoj obali gradi ruski Rosatom uz finansiranje iz ruske kreditne linije. Smatra da kompanija ima pravo da zameni turske izvođače ruskim ili da uspori dinamiku puštanja elektrane u rad, pozivajući se na posledice zapadnih sankcija.

Posebna pažnja posvećena je i ekonomskim vezama dve države. Nakon povlačenja brojnih zapadnih kompanija iz Rusije tokom perioda od 2022. do 2024. godine, turske kompanije značajno su proširile poslovanje u građevinarstvu, industrijskoj proizvodnji, maloprodaji i bankarskom sektoru.

Prema iznetim podacima, u Rusiji posluje više od 1.600 kompanija sa turskim kapitalom, čiji zajednički godišnji prihod iznosi oko 700 milijardi rubalja.

Autorka smatra da bi Moskva trebalo da razmotri smanjenje tog prisustva, posebno ukazujući na angažman turskih kompanija u specijalnoj ekonomskoj zoni Alabuga u Tatarstanu, koju opisuje kao ključni centar proizvodnje vojnih bespilotnih letelica u Rusiji. Po njenom mišljenju, takvo prisustvo nosi rizike od industrijske špijunaže i mogućih diverzija.

Kao pravni osnov za eventualne mere navodi Ukaz predsednika Ruske Federacije broj 560, koji omogućava uvođenje posebnih ekonomskih mera, uključujući embargo, kvote i zabranu poslovanja kompanijama iz pojedinih država.

Podseća i na događaje iz 2015. godine, kada su nakon pogibije ruskog vojnog pilota u Siriji, oborenog od strane turskih snaga, turskim kompanijama zakonski zabranjeni građevinski i projektantski poslovi u Rusiji.

Ocenjuje da bi ponovno uvođenje takvih ograničenja teško pogodilo velike turske građevinske holdinge poput Ant Yapi i Enke, koji učestvuju u realizaciji velikih projekata u Moskvi.

Pored toga, kao još jedan mogući instrument pritiska navodi zabranu prodaje čarter letova i turističkih aranžmana za Tursku iz bezbednosnih razloga, uz ocenu da bi takva odluka Ankari mogla da uskrati milijarde dolara prihoda od ruskih turista u veoma kratkom roku.

Na kraju podseća da je predsednik Vladimir Putin zatražio da se utvrdi koje države najviše podstiču vlasti u Kijevu na nastavak sukoba sa Rusijom. U tom kontekstu iznosi tvrdnju da bi upravo Turska mogla biti jedan od glavnih protivnika Moskve, uprkos tome što nije uvela sankcije Rusiji.

Kao dodatni razlog za zabrinutost navodi mogućnost da Ankara u budućnosti odobri transfer protivvazdušnih sistema S-400 Ukrajini. Prema njenim tvrdnjama, odustajanje od tih sistema bilo je jedan od američkih uslova za obnovu prodaje aviona F-35 Turskoj, o čemu se, kako navodi, razgovaralo tokom sastanaka u Ankari.

Autorka smatra da bi eventualan takav potez predstavljao novu “crvenu liniju” za Kremlj i postavio pitanje kakav će odgovor Moskva izabrati ukoliko do toga zaista dođe.