Predstavljamo neke od naših sunarodnika koji su sreću pronašli preko Bare
1. Ðorđe Šagić: Prvi stigao u Novi svet!
Srbin iz mađarskog Sekešfehervara registrovan je kao prvi naš doseljenik u SAD, gde je postao Džordž Fišer
Istoričari doseljenike u SAD dele na pet grupa. Prva je takozvana stara emigracija, pristigla do 1880. godine, drugu čine useljenici između 1880. i 1914, treću pristigli između dva svetska rata, u četvrtoj je talas do 1965, i na kraju „novi“.
Čovek snuje, a bog određuje
Prvi Srbin koji je registrovan kao useljenik u SAD je Đorđe Šagić. Rođen je 1795. u mađarskom gradu Sekešfehervaru, ali je gimnaziju pohađao u Sremskim Karlovcima. Planirao je da se po završetku škole zapopi, ali „čovek snuje, a bog određuje“. U Srbiji za to vreme bukti Prvi srpski ustanak i 18-godišnjeg Đorđa rodoljublje i miris baruta odvlače preko Save, ustanicima. Ali kad on 1813. stigne u Beograd, Karađorđe je već poražen, a ustanak slomljen.
Šagić je pobegao u Austriju i dve godine lutao po Evropi, a onda je od nekog Poljaka koga je usput upoznao saznao za Novi svet, „daleku zemlju slobode Ameriku, gde ljudi mogu da budu ono što požele“. U Hamburgu se 1816. ukrcao na holandski brod „Delaver“, koji je plovio ka Filadelfiji. Po dolasku u Ameriku menja ime u Džordž Fišer i radi na filadelfijskim dokovima, a zatim u Nju Orleansu, gde otvara trgovačku radnju.
Ostalo je zabeleženo da je u to vreme postao mason, što mu je svakako bilo od pomoći da proširi trgovinu. Iz Evrope uvozi potrepštine za dame – svilu, čipku, parfeme… Shvatio je i značaj reklame, pa je šetao gradom devojke obučene u evropsku odeću. Brzo se oženio ćerkom bogatog vlasnika plantaže pamuka. S njom će imati tri sina.
Ali ženidba nije skršila njegov avanturistički duh: u tridesetoj godini odlazi u Meksiko, u kojem besni građanski rat, a jedna provincija, Teksas, želi da se otcepi. Teksas je danas u sastavu SAD, njegov glavni grad zove se Ostin, po heroju borbe za pripajanje Americi Stivenu Ostinu – a Džorž Fišer bio je Stivenov najbliži saradnik.
[adsenseyu4]
Stiven Ostin ga je, kao osobu od svog najvećeg poverenja, postavio za glavnog carinika u teksaskom zalivu, gde je imao apsolutnu kontrolu i nad ljudima i nad robom koja je ulazila. Dok je boravio u Meksiku i Teksasu, Fišer je bio i ratni komesar, vlasnik štamparije i knjižare i urednik. Do 1835. izdavao je nedeljni list suviše liberalan za meksičke zvaničnike, pa su ga proterali.
Zlatna groznica
Uputio se u Kaliforniju, gde je buknula „zlatna groznica“. Zlato nije našao, ali se nastanio u ovoj američkoj državi. Angažovan je na sređivanju zemljišnih knjiga, i posle izvesnog vremena postao načelnik svih pravnih poslova u Kaliforniji. Nikad, međutim, nije zaboravljao svoje srpsko poreklo. Decenijama se dopisivao sa Joakimom Vujićem, Njegošem, Simom Milutinovićem Sarajlijom, štamparem Gligorijem Vozarevićem… Pred kraj života postao je počasni konzul Grčke, koja je vodila rat za oslobođenje od Turaka.
Umro je 1873. godine u San Francisku, a zastave su tada bile spuštene na pola koplja.
Džordž Fišer govorio je 12 jezika i promenio 23 zanimanja. Ženio se četiri puta, a njegovi potomci s vremena na vreme posećuju Srbiju. „Memoari“ koje je ostavio za sobom proglašeni su za jednu od najuzbudljivijih avanturističkih knjiga u SAD.
2. Mladen Sekulović: Legenda Holivuda
Dete srpskog iseljenika postalo je jedan od najslavnijih glumaca Karl Malden
Kroz istoriju, najčešće se u SAD bežalo iz ekonomskih ili političkih razloga, ali su se Srbi, kao i svi ostali useljenici uostalom, brzo stapali sa okruženjem.
Obećana zemlja
Petar Sekulović tako se početkom prošlog veka zaputio iz bilećkog krša u „obećanu zemlju“. Dosta brzo našao je posao u čeličani u Geriju i odmah se oženio Čehinjom Mini. Petru i Mini se prvi od tri sina, Mladen, rodio 1912. Poput oca, i on se zaposlio u čeličani čim se zamomčio, ali je sa 22 godine načinio hrabar potez – napusti je posao i upisao se u glumačku školu u Čikagu. Pod imenom Karl Malden studirao je i igrao u pozorištu naredne tri godine, a onda ostao bez posla i bez novca, pa je morao da se vrati kući. Narednih 12 godina obeleženo je njegovim neuspešnim glumačkim poduhvatima – dobija male uloge u lošim i osrednjim filmovima, i učešćem u ratu. Njegov uspon u svetu filma počinje tek 1950. godine, kad se pojavljuje u „Revolverašu“ i „Paklu Montezume“.
A već 1952. za ulogu u filmu „Tramvaj zvani želja“ dobija Oskara za najbolju sporednu mušku ulogu. Za isto priznanje bio je nominovan i dve godine kasnije – za ulogu u „Na dokovima Njujorka“. Ostvario je još desetine zapaženih filmskih uloga, ali mu je najveću popularnost donela TV serija „Ulice San Franciska“, prikazivana od 1972. do 1977. Glumio je policajca veterana, dok je njegovog mlađeg partnera na poslu tumačio Majkl Daglas, koji se zahvaljujući toj ulozi probio.
Karl Malden glumio je i u jugoslovenskom filmu „Suton“ iz 1982, reditelja Gorana Paskaljevića. Igrao je srpskog doseljenika u SAD, Marka Sekulovića.
I inače je u filmovima koristio svaku priliku da spomene prezime Sekulović. Tako u filmu „Paton“, gde glumi generala, kaže jednom vojniku: „Dodaj mi taj šlem, Sekuloviću!“ Takođe, u drugom filmu, kao policijski detektiv kaže kolegi: „Daj mi moj šešir, Sekuloviću!“, a kao zatvorski čuvar, u trećem ostvarenju, čita listu zatvorenika, među kojima se nalazi i jedan Sekulović. Takvih primera u njegovoj filmografiji ima još.
[adsenseyu1]
Član Akademije
Karl Malden se oženio Monom Grinberg 1938. i s njom bio u braku više od 70 godina. Povukao se s filma 1993. Pet godina je bio predsednik Filmske akademije u Los Anđelesu, koja dodeljuje Oskara. Umro je 2009. u Los Anđelesu u 97. godini.
Engleski je naučio u petoj godini, a srpski nikad nije zaboravio. U svojoj kući jednom godišnje priređivao je „srpski dan“. Od juna ove godine u Muzeju Jugoslovenske kinoteke izloženi su lični predmeti Karla Maldena koje su njegove ćerke poklonile Srbiji.
3. Čarls Simić: Najveći živi američki pesnik
Beograđanin rođen 1938. u Ameriku se preselio sa 15 godina, a svojim delovanjem ostavio je veliki trag u američkoj literaturi
Među Srbima u SAD bilo je 11 kongresmena, 10 guvernera, 12 dobitnika Oskara i pet Pulicerove nagrade… Jedan od dobitnika ovog priznanja – koje se dodeljuje već sto godina – za doprinos u književnosti je i Čarls Simić, Beograđanin rođen 1938.
Odrastanje uz bande
„Odrastao sam u Ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. I danas dok sam šetao, sa čuđenjem sam shvatio da se, i posle toliko godina, sećam svake kapije u tom kraju, i koliko brzo se koja zatvarala kad si morao da pobegneš kroz njih, i koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu“, ispričao je u jednom intervju.
Njegovi roditelji, pripadnici srednje klase, pobedu komunizma u Jugoslaviji doživeli su kao svoj poraz. „Uveče bismo sedeli u kaputima i slušali krčanje svojih praznih stomaka. Kad su gosti dolazili, uopšte se nisu trudili da skinu svoje šešire i rukavice. Zbijali bismo se jedni uz druge, šapućući o hapšenjima, o komšiji koji je ustreljen, o nestanku drugog. Nije trebalo da čujem takve stvari, u slučaju da se zaboravim u školi i sve nas dovedem u nepriliku.“
Imao je 15 godina kad su se, preko Pariza, odselili u SAD. Tokom srednje škole počeo je da piše pesme na engleskom jeziku, iako ga je tek naučio, a onda se zaposlio i uporedo studirao. Po sticanju diplome prijavio se u vojsku i u uniformi proveo dve godine. Tada je spalio sve što je do tada napisao, i počeo iz početka. Već prva zbirka pesama, objavljena 1966, donela mu je pohvale, a od tada je objavio više od 60 knjiga, uglavnom poezije, i za njih dobio sve postojeće književne nagrade u SAD, uključujući i Pulicerovu za 1990. Važi za jednog od najvećih živih američkih pesnika.
Prevodio naše pesnike
Prevodio je neke srpske pesnike na engleski i nikad nije prekidao veze sa Srbijom. Beograd je posećivao u nekoliko navrata.
„Kad sam otišao u Beograd 1972. godine, posle skoro dvadeset godina odsustvovanja, otkrio sam da je prozor iznad ulaza u stambenu zgradu kroz koji sam šutnuo loptu posle rata još uvek bio slomljen. Nije bio popravljen ni 1982. Prošle jeseni, kad sam se vratio, otkrio sam da je popravljen posle NATO bombardovanja, u kojem je pogođen obližnji televizijski studio i razbijeno mnogo prozora u komšiluku“, rekao je u beogradskom intervjuu 2006, kad je na Sajmu knjiga predstavio svoju knjigu sećanja i održao predavanje na Filološkom fakultetu.
Tom prilikom je prvi put u životu u rodnom gradu odseo u hotelu.
„Zaista nigde nemam takav osećaj kao kad vidim kuću u kojoj sam odrastao. Kao da su iza vrata te kuće još uvek svi moji stari, davno umrli, moje babe, tetke, da oni tu negde čuče. Pošto je sve ostalo kao što je i bilo, neverovatno mi je da su samo oni nestali…“, rekao je tada.
BEG U ŠKOLU
„Odrastao sam u Ulici Majke Jevrosime, išao sam u školu u Dečanskoj ulici, pa kasnije u Drugu mušku gimnaziju, i često sam obilaznim ulicama išao u školu, jer su tu bile razne bande koje su međusobno ratovale i koje je trebalo izbegavati. Koliko je uopšte bilo komplikovano da se onda ode u školu“, pričao je Čarls Simić u jednom intervjuu
4. Piter Bogdanovič: U raju i u paklu
Sin migranta iz Rume osvojio je Holivud, a mnogi ga smatraju rediteljem ravnim Lukasu, Spilbergu, Ćiminu i Kopoli
Borislav Bogdanović (1899-1970), posle studija slikarstva u Zagrebu i muzike na Konzervatorijumu u Pragu, vratio se u rodnu Rumu, nameran da tu ostane. Ali kad je propao na konkursu za sekretara Matice srpske, naljutio se i preselio u Zagreb. U ovom gradu oženio se devojkom kojoj je davao časove klavira. Pošto je ona bila Jevrejka, u martu 1939. pred nacizmom su pobegli u SAD. Četiri meseca kasnije rodio im se sin Piter.
Borislav Bogdanović je 1970. pao sa skele dok je na jednom zidu radio veliku sliku „Lov na bafale“, i umro, a Piter je postao slavni američki režiser. Legenda kaže da je Piter Bogdanovič u svet filma ušao kao dečak, tako što je s roditeljima svakodnevno odlazio u bioskop i prevodio im dijaloge sa ekrana, jer nisu znali engleski a to je bio najbrži način da nauče jezik. U svakom slučaju, zna se da je kao mladić gledao i po četiri stotine filmova godišnje.
Od pozorišta do Holivuda
U to vreme uzimao je časove glume i igrao u pozorištu, a njegov put ka slavi počinje šezdesetih godina, kad je postao urednik filmskog programa Muzeja moderne umetnosti u Njujorku. To ga je učinilo poznatim u umetničkim krugovima i omogućilo mu da napiše dve vrlo zapažene knjige o Orsonu Velsu i Džonu Fordu. Vels ga je uveo na velika vrata u svet umetnosti i mnogo je uticao na njegov rediteljski rad.
Sa 32 godine Bogdanovič je režirao film „Poslednja bioskopska predstava“ (1971). Dobio je i dva Oskara, za najbolju mušku i najbolju žensku sporednu ulogu. Uspeh je ponovio i s komedijom „Što te tata pušta samu?“ (1972) i „Mesecom od papira“ (1973).
Burne ljubavi
Uspeh je imao i naličje: zbog alkohola, droge i bluda, raspao mu se brak sklopljen kad je imao 23 godine. Posle sedmogodišnje haotične veze sa Sibil Šepard, otpočeo je romansu s Plejbojevom zečicom Doroti Straten. Ali ona je već bila udata. U leto 1980. godine ljubomorni muž je ubio Doroti Straten i sebe, a osam godina kasnije Piter Bogdanovič se oženio njenom dvadesetogodišnjom sestrom Luiz.
To je bila njegova najduža veza – trajala je 13 godina. U braku s Luiz dobio je dve ćerke. Početkom ovog veka Bogdanovič se posvetio radu sa studentima, ali je i glumio u mnogim popularnim ostvarenjima: serijama „Sopranovi“, „Zakon i red“, „Kako sam upoznao vašu majku“, a pozajmio je glas liku u „Simpsonovima“ i Tarantinovom „Kil Bil 1“ i „Kil Bil 2“. Svojevremeno je odbio ponudu da režira „Kuma“, jer nije hteo da se bavi temom o mafiji.
Svetska federacija filmskih arhiva 2007. dodelila mu je nagradu za životno delo, svrstavajući ga rame uz rame s velikanom kao što je Bergman, a filmski kritičari smatraju ga ravnim Lukasu, Spilbergu, Ćiminu i Kopoli. Nekoliko puta dolazio je u Srbiju, a 2014. najavio je snimanje dokumentarnog filma o životu svog oca u Rumi.
LICE I NALIČJE
Uspeh je imao i naličje: zbog alkohola, droge i bluda, raspao mu se brak sklopljen kad je imao 23 godine. Posle veze sa Sibil Šepard, otpočeo je romansu s Plejbojevom zečicom Doroti Straten. Ali nju je ubio ljubomorni muž, a osam godina kasnije Piter Bogdanovič oženio se njenom sestrom Luiz
5. Ričard Milanović: Indijanski poglavica
Sin Srbina iz Zagreba i Indijanke iz plemena Kahuila, dela naroda Šošona, uspeo je da postane poglavica, „kralj kazina“ i uticajan član Republikanske stranke
Prema proceni iz 2005, u SAD živi nešto više od milion Srba. Koliko ih je bilo kroz istoriju, nema podataka. Ogromna većina je, kao i pripadnici svih drugih nacija, marljivo radila da prehrani svoju porodicu i nestala sa ovog sveta da traje samo u pamćenju potomaka, rođaka i prijatelja. Ali ima Srba i u onoj manjini koja je zbog doprinosa ostala u kolektivnom sećanju Amerikanaca.
Pleme Šošona
Slavko Milanović je Srbin iz Zagreba koji je dvadesetih godina prošlog veka sreću potražio u SAD. Posao je našao u čeličani u Čikagu, a 1929. oženio se Indijankom iz plemena Kahuila, ogranka ponosnih Šošona. U tom braku 1943. rođen je Ričard. Kad su mu se roditelji, nakon očevog povratka iz rata, razveli, ostao je s majkom u indijanskom rezervatu Agva Kalijente. Zbog siromaštva, stekao je oskudno osnovno obrazovanje, a studije biznisa nikad nije završio – kao 23-godišnjak prijavio se u vojsku i u uniformi ostao tri godine.
Već u srednjem dobu, 1984, Ričard Milanović pobeđuje na izborima za predsednika Plemenskog saveta, to jest postaje poglavica. Sa te funkcije poveo je i dobio pravnu borbu s državom za povratak zemlje koja je pripadala plemenu.
Rešenjem suda u sastavu kalifornijskog rezervata Agva Kalijente našao se i Palm Springs, omiljeno holivudsko mesto za izlazak, pa su Indijanci 1992. u ovom gradu sagradili hotel, a tri godine kasnije i kazino.
Pošto su indijanski rezervati izuzeti od plaćanja poreza, ubrzo su tu nikle i druge kockarnice, što je počelo da donosi astronomske prihode plemenu, kao i samom Milanoviću. Iako je ovo s mnogih strana negativno komentarisano, činjenica je da je kockarski biznis Indijance iz plemena Kahuila izvukao iz siromaštva i omogućio im stanove i stipendije za školovanje na univerzitetima, a u samom rezervatu otvorili su svoj muzej i pozorište.
Američki magazin Biznis je Ričarda Milanovića proglasio najuspešnijim poslovnim čovekom u nacionalnoj kockarskoj industriji. „Kralj kazina“, kako su ga nazivali, postao je vlasnik banke, dva hotela, dva kazina i na hiljada hektara zemlje u indijanskim rezervatima.
Procenjivalo se da mu to donosi godišnju zaradu koja se meri milijardama dolara. S novcem, došla je i moć. Postao je uticajan član Republikanske stranke i čovek s kojim su se konsultovali predsednici Buš i Obama.
Arnold Švarceneger, u vreme kad je bio guverner Kalifornije, jednom prilikom napao je Milanovića „zbog bogaćenja na račun Indijanaca“, ali je vrlo brzo morao da mu se javno izvini i nazove ga „vizionarom koji brine o interesima svog naroda“.
Umro je 2012. godine.
Ponosan na srpsku krv
Milanović, koji je bio veoma mali kad su mu se roditelji razveli i koji je oca upoznao tek kao 15-godišnjak, nije znao srpski jezik, ali je u intervjuima s našim novinarima isticao da je ponosan na „svoju srpsku krv“ i spreman da investira u Srbiji. Na predlog srpskog Ministarstva za dijasporu, Ričardu Milanoviću dodeljeno je srpsko državljanstvo, ali nema podataka da je preuzeo naš pasoš.
IZVINJENJE TERMINATORA
Arnold Švarceneger, u vreme kad je bio guverner Kalifornije, jednom prilikom napao je Milanovića „zbog bogaćenja na račun Indijanaca“, ali je vrlo brzo morao da mu se javno izvini i nazove ga „vizionarom koji brine o interesima svog naroda
6. Majk Vucelić: let na Mesec
Iz Jugoslavije je otišao u Nemačku, gde je radio u „Mercedesu“, a zatim je stigao u Ameriku i postao ključan član programa „Apolo“
SAD nisu milosrdna država, uzimaju samo one koji su sposobni da doprinesu njenom razvoju. Od ukupnog broja doktora nauka koji su napustili Srbiji, u SAD je otišlo 66 odsto, izjavio je jednom dr Vladimir Grečić, autor knjige „Srpska naučna dijaspora“.
Veliki uspesi
Ilustracije radi, 15 Srba bilo je na odgovornim dužnostima uključeno u rad na kosmičkom programu „Apolo“, čija je kruna bilo spuštanje ljudske posade na Mesec. Među njima, svakako, najistaknutije mesto zauzima Milojko Majk Vucelić.
Potomak Srba koji su iz Kolašina u Crnoj Gori prebegli u Hrvatsku, Milojko je rođen u porodici nadzornika železnice 1930. Od mladosti zainteresovan za tehniku i vazduhoplove, studirao je teorijsku mehaniku u Zagrebu, uporedo završio jedriličarski i pilotski kurs u Vršcu i radio kao avio-tehničar.
Odmah po diplomiranju 1954, bez pasoša je otputovao u Nemačku i zaposlio se u „Mercedesu“, a dve godine kasnije se uputio u SAD. Šest godina je proveo u fabrikama aviona, a onda od samog početka bio uključen u projekt „Apolo“. S mesta inženjera relativno brzo napredovao je do direktora, odnosno menadžera u centru NASA u Hjustonu, gde je bio zadužen za otklanjanje svih grešaka do kojih dolazi tokom leta.
Na njegov nagovor, i na osnovu njegovih proračuna, NASA se 1968. osmelila da „Apolo 8“, umesto u orbitu oko Zemlje kao prethodne letelice, uputi na let oko Meseca. Tokom ove misije astronauti su deset puta obleteli Mesec i uspešno se vratili na Zemlju.
Vucelić se posebno istakao i tokom 13. misije „Apola“. Tada je eksplodirao rezervoar, a Vucelić je rukovodio uspešnim spasavanjem astronauta, pa ga je 1970. američki predsednik Ričard Nikson odlikovao Predsedničkom medaljom slobode. Posle uspešnog leta na „Apolu 8“, astronaut Frank Borman otisnuo se 1969. u turneju po svetu.
U Beogradu se sreo s Titom i rekao mu: „Imamo mi vašeg, Majka Vukelika, koji je bio glavni i brinuo o meni… Dozvolite mu da dođe u Jugoslaviju!“ Tito je tada Vuceliću ponudio da napravi jugoslovenski program, ali mu je ovaj objasnio da je to i za Amerikance skupo…
Tito mu je tada pomogao da uspostavi kontakte sa čelnicima svemirskog programa SSSR. Po završetku projekta „Apolo“, SAD su lansirale orbitalnu stanicu „Skajlab“, a Vucelić je imao zadatak da je osposobi za prihvat ruskih brodova „Sojuz“.
Zagrebačko otimanje
Majk Vucelić radio je posle na prodaji proizvoda američke avio-industrije Istočnoj Evropi, a zatim se posvetio biznisu. Iz braka s Nemicom ima dva sina. Poslednji put boravio je u Beogradu 2009, kad je održao nekoliko predavanja. Posle smrti 2012. zagrebačka štampa proglasila ga je Hrvatom.
7. Rod Blagojević: na robiji
„Milorad“ je postao guverner Ilinoisa, ali je onda sve to izgubio jer je hteo da proda Obamino mesto u Senatu
Prošlog utorka, 9. avgusta, Savezni sud u Čikagu potvrdio je kaznu zatvora od 14 godina Rodu Blagojeviću, jednom od dva Srbina koji su se najviše uspeli na lestvici vlasti u SAD.
Počeo kao čistač cipela
Džordž Vojnovič i Blagojević, naime, bili su jedini guverneri srpskog porekla. Vojnovič (1936-2016), koji je prvi dospeo do položaja, kao guverner Ohaja i kao senator, bio je aktivno uključen u nalaženje rešenja za Kosovo. Rod Blagojević, guverner Ilinoisa, našao se na udaru zakona jer je pokušao da proda mesto u Senatu koje je ostalo upražnjeno posle izbora Baraka Obame za predsednika.
Kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije Radisav Blagojević iz sela Veliko Krčmare Drugi svetski rat proveo je u logoru, a zatim se iselio u SAD. U Čikagu je radio dva posla – u čeličani i u restoranu – a devet godina kasnije rodio im se sin koji je dobio ime Rod, ali mu je nadimak bio Milorad. Dečak je radio razne poslove – čistio cipele, raznosio pice… – i školovao se. Završio je pravni fakultet, ali po priznanju, „nije dobro znao pravo“.
Prvi posao, zbog znanja srpskog jezika, dobio je u advokatskoj firmi jednog Hrvata. Odatle je, uz pomoć druga iz detinjstva, prešao u tužilaštvo, što je predstavljalo prvu stepenicu u političkoj karijeri, krunisanoj izborom za guvernera 2003. Neki izvori kažu da je u tome presudnu ulog imao njegov tast, političar od karijere… U kampanji je potrošio više novca nego Al Gor u pohodu na Belu kuću!
U decembru 2008. Blagojević i šef njegovog kabineta uhapšeni su na osnovu optužnice da je pokušavao da proda mesto u Senatu upražnjeno posle izbora Baraka Obame. U optužnici se navodi da je „ilegalno uslovljavao“ državnu pomoć lokalnom dnevniku Čikago tribjun, zahtevom da se otpusti nekoliko novinara koji su kritikovali njegov rad.
Ovlašćenje vredno zlata
FBI je presreo njegove razgovore u kojima kaže da je njegovo ovlašćenje „vredno zlata“ i da „neće da ga da za džabe“. Istovremeno, isplivali su i slučajevi reketiranja firmi i državnih ustanova. Za svoju odbranu Rod „Milorad“ Blagojević izabrao je neobičnu strategiju – da stalno i po svaku cenu bude u novinskim naslovima.
Pojavljivao se u rijaliti programima, za 10.000 dolara je pred kamerama otpevao jedan šlager Elvisa Prislija, davao je izjave svakome ko bi mu poturio mikrofon… Sud mu jedino nije dozvolio da postane učesnik „Survajvera“, jer se šou snimao na Karibima, izvan SAD. Objavio je i memoare pod naslovom „Guverner“, u kojima dokazuje da nije optužen, već proganjan, koji, međutim, nisu imali nekog odjeka.
U zatvoru će ostati najmanje do 2024. godine.
MEMOARI
Rod Blagojević objavio je i memoare pod naslovom „Guverner“, u kojima dokazuje da nije optužen, već proganjan, ali oni nisu imali nekog odjeka. U zatvoru će ostati najmanje do 2024. godine
[adsenseyu6][adsenseyu5]
