Postoje prognostičari budućnosti koji kažu da ako su 19. vek obeležili nacionalizmi i stvaranje nacionalnih država, a 20. vek ideologije i formiranje nekolicine složenih, federativnih država, glavno svojstvo 21. veka biće (de)konstrukcija identiteta i nadmetanje velikih civilizacijskih blokova. Prve dve decenije novog milenijuma potvrđuju da su, po svoj prilici, bili u pravu.
Balkanska „laboratorija“ dokazuje da se veštačke nacije za geopolitičke potrebe štancuju u tri smene, da besprekorno funkcioniše etno-inženjering i da on postaje efikasno identitetsko „oružje za masovno uništenje“. Nije bez razloga Cvijić pre više od jednog stoleća napisao da „etnografska karta nijedne oblasti u Evropi ne zastareva tako brzo kao etnografska karta Balkanskog poluostrva“.
[adsenseyu1]
Nesumnjivo je imao u vidu angažman Beča (i Londona) u stvaranju albanske nacije, a i sam je sopstvenim stavom o tzv. Makedonskim Slovenima anticipirao njihovo potonje oktroisanje. Ali sigurno nije mogao ni da sanja šta će se sve dešavati sa stanovništvom i prostorom jugoslovenske države, u čije stvaranje je uložio sav svoj naučni autoritet.
PROLIFERACIJA „DODATNIH NACIJA“
Fizički desetkovanom srpskom nacionalnom korpusu u Velikom ratu, monarhističko jugoslovenstvo ne samo da nije doprinelo da se oporavi već mu je dodatno oslabilo „imunološki sistem“.
Zlo seme je posejano. Prijao mu je Drugi svetski rat i genocidno srpsko stradanje od hrvatskih ustaša, ali idealno plodnu podlogu za klijanje i rast dobilo je tokom titoizma kao ekstremno antisrpske varijante komunizma. Budući da nije blagovremeno i adekvatno reagovano, ubrzo su rodili otrovni plodovi.
Proliferacija „dodatnih nacija“ amputacijom od srpske samo na prvi pogled imala je ideološku osnovu. U stvari, pozadina je bila prevashodno geopolitička, a takva je i danas – fragmentirati, redukovati, oslabiti, svesti na „bezopasne razmere“ i „obuzdati“ srpskog činioca, tu večnu „rusku predstražu na Balkanu“. Ma koliko izgledalo paradoksalno, taj proces tekao je po sovjetskom modelu, a bio je u službi interesa Zapada da se na Balkanu uspostavi veštačka ravnoteža (ne)moći na srpsku štetu.
Zlo seme se brzo raširilo i dalo nove plodove. Budući da su srpski interesi i stvaranje srpske nacionalne države žrtvovani u ime jugoslovenskog nadnacionalnog eksperimenta, postalo je izvesno da se Šestojanuarskom diktaturom i banovinama ne samo ne ispravlja greška već sve dublje propada.
Zar nije bilo jasno da će pristanak na Banovinu Hrvatsku ubrzo izroditi monstruoznu Nezavisnu Državu Hrvatsku? Kada se nije preventivno usprotivilo proglašenju makedonske nacije i istoimene federalne jedinice mahom na tlu južne Stare Srbije, teško je bilo sprečiti da ona prilikom destrukcije SFRJ postane nezavisna i vremenom antisrpska država, baražne funkcije na moravsko-vardarskoj „kičmi Balkana“.
[adsenseyu4]
POSLEDICE NACIONALNE PASIVNOSTI
Mirenje s formiranjem zasebne crnogorske nacije od „elitnih Srba“ i republike u „srpskoj Sparti“, a naročito pasivnost prilikom sumnjivog osamostaljenja 2006. godine, doveli su do aktuelnog bujanja kroatolikog montenegrinskog antisrpstva, i to radi trajnog izolovanja Srbije od mora.
Prihvatanje muslimanske „verske nacije“ (!?) i vremenom njenog poistovećenja sa celom BiH, vodilo je „žrtvovanju mira radi nezavisnosti“ (A. Izetbegović) i unitarističkim zastranjivanjima.
A treba podsetiti da je muslimansko stanovništvo bilo većina na samo četvrtini teritorije tobože najjugoslovenskije republike, koja dominira strateški važnom „Dinarskom tvrđavom“ i kontroliše prohodnice između Jadranskog i Panonskog basena. Izostajanjem otpora dodeljivanju pokrajinskih „tegova“ (samo) Srbiji dovedeni su u pitanje njen ravnopravan status u SFRJ i teritorijalna celovitost, ali i geopolitička kontrola na severu Podunavlja i na jugu „srca Balkana“.
Kada se nije, po svaku cenu, insistiralo da se jugoslovenski prostor podeli na osnovu demokratskog izjašnjavanja konstitutivnih naroda, već se popustilo pred zahtevima da to bude duž nedemokratskih republičkih, tzv. AVNOJ-skih granica – ne treba da čudi sadašnje stanje. Sve što je usledilo su posledice.
APORIJA KOMPROMISA
Kako genocidno uništavanje Srba od strane hrvatskih ustaša 1941–1945. nije teritorijalno sankcionisano već nagrađeno, nastavilo se neoustaškim genocidom u povratu 1991–1995. i opet nagrađenim teritorijom Republike Srpske Krajine, ne bi trebalo da iznenadi ako u adekvatnim uslovima krene dalje – na teritoriju zapadnog dela Republike Srpske.
Podsmešljive opaske beogradske čaršije na opominjuću krilaticu „Beograd se brani u Kninu!“ prestale su tek četiri godina posle pada Knina, tj. kada su 1999. prvi projektili zaista počeli da pogađaju Beograd.
„Glasno ćutanje“ beogradske političke klase na delovanje podgoričkih kolega nije ih odobrovoljilo da zaustave konvertitsku orgiju već podstaklo da je još agresivnije nastave – od najava oduzimanja imovine SPC, do šovinističkih istupa Diplomat(kinj)e i Glumca.
Sukcesivno prepuštanje kosovsko-metohijskog dela Srbije, ranije pod firmom „bezalternativnih evropskih integracija“, a potom „mira, stabilnosti i budućnosti naše dece“, šalje poruku da je „spremnost na kompromis“ u stvari slabost i nikako ne zaustavlja arbanaško nasilje i secesionizam, nego motiviše na uvođenje „taksi“, prevođenje novobrdske pravoslavne crkve Sv. Nikole u rimokatoličku, ekspanzionizam prema Preševu, Toplici, Nišu, Raškoj oblasti…
Ako se danas prihvati Transportna zajednica u kojoj se „Kosovo* (u daljem tekstu: Kosovo)“ tretira kao član u istoj ravni kao Srbija, Crna Gora, Albanija, S. Makedonija i BiH, neće sutra ništa vredeti srpska Kalimero-politika. Mora već sada da bude jasno da će plod tog zlog semena postati pristanak na „integracioni paket“ u kome je kosovski državoid sa Srbijom, a ne unutar Srbije.
(Pečat,Standard.rs)
