Rat u Crnom moru između vojski Rusije i SAD-a mogao bi da započne nakon slučajnog nailaska broda ratne mornarice SAD-a na minu koja je zaostala iz Drugog svetskog rata, smatra američki analitičar. U tom slučaju bi brodovi američke flote, koji se nalaze u ovoj regiji, bili osuđeni na poraz.
Ratni obračun između Rusije i SAD-a mogao bi da se rasplamsa u slučaju slučajnog nailaska američkog ratnog broda na jednu od mina zaostalih iz vremena Drugog svetskog rata, smatra profesor-istraživač Instituta pomorskih istraživanja Kine, koji se nalazi unutar Vojno-pomorskog koledža SAD-a u gradu Njuportu – Lejl Goldštajn. Analitičar je posle identifikacije inicijalnog detonatora izneo svoje viđenje toka hipotetičkog rata između dve velike sile u regiji Crnog mora.
[adsenseyu1]
„U vodama Azovskog mora, a takođe i u priobalnom području Crnog mora nalazi se najmanje 18 hiljada zaostalih mina iz vremena Drugog svetskog rata. One decenijama leže na morskom dnu i strpljivo čekaju da neki brod na njih naiđe. Nije teško zamisliti rat između SAD-a i Rusije, ukoliko bi neki od američkih ratnih brodova, koji se često nalaze u ovoj regiji, potonuo na morsko dno nakon što bi naleteo na minu“, rekao je američki stručnjak, prenosi Gazeta.ru.
Ova teorija američkog analitičara je izazvala burne reakcije u domaćim medijima, s tvrdnjom da se nešto ovako „nikada ne može dogoditi“.
Može li se ova mogućnost uzeti u ozbiljno razmatranje na temelju istorijskih činjenica?
Na početku treba postaviti logičko pitanje. Da li je do sada bilo slučajeva da američki brodovi nalete na minu u svetskim okeanima i morima i ako ih je uopšte bilo, kakve su posledice izazvale takvi događaji. Pa krenimo redom…
U vodama Persijskog zaliva je, 4. aprila 1988. godine, oko 65 nautičkih milja istočno od Bahreina, došlo do incidenta kada je američka raketna fregata USS Semjuel B. Roberts naletela na minu koju su postavili Iranci. Ovaj brod je naleteo na prastari tip protivbrodske mine, koju je ruska carska flota usvojila u naoružanje davne 1908. godine. Mina je bila napunjena trotilom mase 115 kilograma. Dizajn ove mine se pokazao tako uspešnim da je nakon njene modernizacije iz 1939. godine (model „1908/1939“) ona ostala u naoružanju jedinica ratne mornarice sve do sredine 60-ih godine prošlog veka, kad je konačno povučena iz upotrebe.
Mina je imala arhaični dizajn koji se vrlo lako mogao raspoznati s velike daljine (plutajuća kugla s rogovima). Ni dan danas nije jasno kako je američkim mornarima s raketne fregate USS Samjuel B. Roberts promaklo da je na vreme uoče i neutralizuju.
[adsenseyu1]
Štaviše, u reonu neposrednog incidenta se nalazilo još nekoliko mina sličnog tipa. Oznake na njoj su ukazivale da se radi o sredstvima koje je postavio Iran. Amerikanci su povodom ovog slučaja odlučili da organizuju operaciju odmazde kodnog imena „Praying Mantis“. Naime, u nastavku dana američka napdačka grupa na čelu s nosačem aviona na atomski pogon „Enterprise“ je izvela napad na dve iranske fregate deplasmana po 1500 tona, tri manja čamca i dve naftne platforme. Američkim lovcima-bombarderima je pošlo za rukom da potope jedan raketni čamac i fregatu „Sahand“, pomoću tri protivbrodske rakete „Harpoon“ i četiri navođene vazduhoplovne bombe težine 500 kg. Druga iranska fregata je uspela da preživi ovaj napad.
Dakle, iako je bilo odgovora na ovaj incident, on nije izazvao sveopšti rat između SAD-a i Irana. Sjedinjene Države su u ovom slučaju pokazale jednu dozu suzdržanosti i Vašington nije hteo da uđe u širi konflikt koji bi inače mogao dovesti do nepredvidivih posledica širom Bliskog i Srednjeg istoka.
Neposredno pre ovog događaja, praktično na istom mestu, dogodio se incident sa američkom fregatom USS Stark. I to baš u vreme iračko-iranskog rata. Naime, 17. maja 1987. godine irački „Mirage F1“ je greškom raketirao američku fregatu USS Stark (FFG-31), sa dve protivbrodske rakete „Exocet AM-39“. Fregata je tom prilikom pogođena i teško oštećena. Posledice napada su bile užasavajuće. Na licu mesta je poginulo 37 američkih mornara, dok ih je 21 ranjen. Samo zahvaljujući činjenici da je irački avion bio sam i da nije bilo dodatnih napada, Amerikanci su nekako uspeli da dođu do svoje devastirane fregate i da je odvuku u obližnju luku u Bahreinu. Iračka vlada je ovim povodom izrazila svoje duboko žaljenje zbog tragične greške svog pilota, što je sa američke strane prihvaćeno.
Inače, ovaj događaj je sa istorijske tačke važan i po tome što je to bio prvi slučaj uspešnog napada protivbrodskim raketama po jednom ratnom brodu iz sastava RM SAD-a.
U ovom slučaju Sjedinjene Države su se suzdržale od mera odmazde ka Bagdadu, iako je odnos snaga i tehničkih sredstava u nemerljivim kategorijama bio na strani Vašingtona i gde bi ishod eventualnog rata između vojski SAD-a i Iraka bio više nego poznat (kao što se to dogodilo nekoliko godina kasnije – 1991). I to nije sve. U veoma incidentnom Persijskom zalivu su, na morske mine, naleteli i ostali brodovi RM SAD-a. Konkretno, za vreme Zalivskog rata 1991. godine, ponos američke ratne mornirace (raketna krstarica USS Princeton CG-59, klase Ticonderoga) naletela je na minu italijanske proizvodnje tipa „Manta“, koje su posedovale iračke snage.
[adsenseyu4]
Ovim osvrtom u relativno blisku prošlost otpada teorija američkog analitičara Goldštajna o mogućem ratnom konfliktu između SAD-a i Rusije u slučaju incidenta u Crnom moru, koji bi bio iniciran nailaskom američkog ratnog broda na minu. Ova teorija još više nema smisla ukoliko se zna da bi u potencijalnom konfliktu učestvovale dve nuklearne supersile.
Ipak, ko bi pobedio u ovoj hipotetičkoj bici?
Međutim, ono u čemu profesor Goldštajn sigurno nije pogrešio jeste ishod jednog takvog sukoba (naravno, ukoliko bi on bio vođen konvencionalnim sredstvima). Prema njegovim rečima, svi pomorski borbeni efektivi RM SAD-a, uključujući tu i ostale članice NATO-a, bili bi uništeni već u prvim satima bitke.
Ipak, to ne bi išlo po zamišljenom scenariju bitke koju je tako lepo opisao američki analitičar. Ratni brodovi NATO ne bi nastradali isključivo od „masovnog raketnog napada koji bi bio izveden s ruskih dizel-električnih podmornica, obalskih stacionarnih i mobilnih protivbrodskih raketnih sistema ili smrtonosnih raketnih čamaca“. Najveće gubitke bi im nanela ruska ratna avijacija.
Još je za vreme Drugog svetskog rata bila poznata činjenica koja je empirijski utvrđena – da se nijedna flota ne može nadati uspehu u masivnom sudaru sa neprijateljskom avijacijom. Konkretno, bez podrške iz vazduha pomorski borbeni efektivi su osuđeni na poraz. A što se tiče ove vitalno važne komponente, nema nikakve sumnje da na ovom prostoru vazdušnu prevlast mogu ostvariti samo Vazdušno-svemirkse snage ruske vojske.
Stoga je svaki razgovor o eventualnom stvaranju široke koalicije protiv Rusije u vodama Crnog mora u velikoj meri besmislena priča. Čak iako pretpostavimo da potencijalni protivnici Moskve nekako uspeju da se dogovore i formiraju vazduhoplovnu grupu, isključujući tu današnje specifičnosti Turske, treba imati na umu da Rusija na poluostrvu Krimu i susednim regijama koji izlaze na Crno more poseduje izuzetno moćne borbene sastave, opremljene najsavremenijim napadačkim sredstvima i naoružanjem PZO.
Pored toga, prvi ešalon angažovanih jedinica bi se u vrlo kratkom vremenskom intervalu mogao ojačati dopunskim snagama iz kontinentalne dubine, koje bi odmah stupile u borbu i povećale opseg i intenzitet napada po neprijateljskim snagama do neslućenih razmera.
[adsenseyu4]
Situacija u ovom trenutku se najjednostavnije može interpretirati na sledeći način. Iznad akvatorija Crnog mora je naprosto nemoguće ostvariti bilo kakvu vazdušnu prevlast, osim ako ona nije pod kontrolom ruske vojske.
Treba naglasiti još jednu vrlo važnu činjenicu koja dramatično komplikuje operativno-stratešku situaciju potencijalnog ruskog protivnika u vodama Crnog mora. To je njegova relativno mala površina, koja za suvremene ruske sisteme napadačkog naoružanja ne predstavlja nikakav problem. Naime, ruska vojska u ovom trenutku (kvantitivno i kvalitativno) raspolaže toliko smrtonosnim, protivbrodskim i protivazdušnim sistemima da je u slučaju konflikta bilo kakvo prisustvo neprijateljskih letelica ili plovila u Crnomorskoj zoni naprosto neodrživ zadatak.
Konkretno, što se tiče zemaljskih protivbrodskih sistema, obalska vojska Crnomorske flote (11. i 15. obalska raketno-artiljerijska brigada) ima u svom naoružanju veliki broj raketnih sistema 3K60 „Bal“ opremljenih protivbrodskim raketama H-35 „Uran“¹ i dalekometnih raketnih sistema K-340P „Bastion“ koji su naoružani izuzetno opasnim supersoničnim protuivbrodskim raketama „Jahont“ („Oniks“)². Ovim sistemima treba dodati i obalski, protivbrodski raketni sistem stacionarnog baziranja „Utjos“, naoružan krstarećim raketama P-35B i ZM44 „Progres“ efektivnog dometa do 460 km, a takođe i samohodni artiljerijski kompleks A-222 „Bereg“.
Dakle, u zoni efektivnog dometa ovih sistema koji su deo raketnih i artiljerijskih jedinica Obalske vojske Crnomorske flote, nalazi se ceo akvatorij Crnog mora. Bilo kakvo uplovljavanje neprijateljskih ratnih brodova u njegove vode bi, u slučaju eventualnog sukoba, bilo samoubilačka misija.
Napominjemo da u redovnim okolnostima ratni brodovi NATO-a mogu na ograničeno vreme da uđu u akvatorij Crnog mora, zahvaljujući potpisanoj međunarodnoj konvenciji iz Montrea, iz 1936. godine.
¹ Kompleks može koristiti 2 tipa raketa. H-35 (dometa 120-200 km) i H-35U (dometa 260 km). Obe rakete imaju dozvučnu krstareću brzinu leta. Sposobne su da unište plovila deplasmana i do 5000 tona. Navode se pomoću aktivne glave za samonavođenje (sistem ispali i zaboravi). Postoji i eksportna verzija ovog kompleksa opremljena raketama H-35UE.
² Raketa je teška 3000 kilograma i dugačka osam metara. Kalibar bojeve glave je 670 mm. Pogoni je tzv. „Ramjet“ motor koji je težak 200 kilograma. S njim raketa može doseći brzinu od oko 3000 km/sat. Eksportna varijanta rakete koja nosi oznaku „Jahont“ može pogoditi cilj na 300k m, dok verzija rakete koja je isključivo namenjena za potrebe ruske vojske i nosi oznaku „Oniks“ ima domet do 600 km. U prvom delu putanje raketa se navodi inercijalno s radarskim visinomerom, dok u završnici putanje zavisno veličini cilja komandovanje raketom preuzima monoimpulsna radarska glava za samonavođenje koja može zahvatiti cilj na daljini od 75 km. Naoružana je probojno-rušećom bojevom glavom.
(hr.rbth.com)
