[adsenseyu2]
Na prvi pogled je ruski predsednik Vladimir Putin pametno odigrao podržavši Donalda Trampa.
Ali budući predsednik Amerike će razočarati Moskvu, ako ne spoljnom, onda svakako ekonomskom politikom, piše u svom komentaru Andrej Gurkov.
Moskovskom Dumom se prolomio aplauz kada je stigla vest o pobedi Donalda Trampa. Ruski poslanici su slavili trijumf republikanca skoro kao svoju izbornu pobedu. Kremlj je veoma rano, još pre godinu dana, izrazio simpatije za, tada, žestokog autsajdera Trampa. Sada se na kraju američkog izbornog maratona politička elita u Rusiji oseća potvrđenom: Putin se ponovo opkladio na pobedničkog konja.
Naklonost prema Trampu počiva, s jedne strane, na odbijanju Hilari Klinton. Kremlju nikako ne bi pogodovalo da je bivša državna sekretarka zasela u Belu kuću jer se od nje očekivao tvrd odnos prema Rusiji kada se radi o Ukrajini, Siriji, ljudskim pravima. Sa druge strane su se u Moskvi obradovali signalima koje je tokom kampanje slao Tramp. Nekoliko puta je ponavljao želju za zbližavanjem SAD i Rusije, jednom je čak nagovestio, doduše nejasno, da bi mogao da prihvati i aneksiju Krima.
[adsenseyu1]
To je bio prelomni trenutak. Nada Vladimira Putina bila je i ostala da će mu Tramp kao svojeglavi predsednik oprostiti grehe prema međunarodnom pravu u slučaju okupacije ukrajinskog poluostrva, da će to dalje voditi drugačijem odnosu međunarodne zajednice i ukidanju sankcija. Ta je nada pojačana osećajem da bi autoritarni mačo-tip poput Trampa mogao da bude dobar ortak za biznis, možda i prijatelj – na posletku su on i ruski predsednik na istoj talasnoj dužini i ljudski i prema svojim svetonazorima. Donald Tramp kao nekakva moćnija verzija Berluskonija.
Hoće li ta računica upaliti? Niko ne zna kako će delati politički početnik u Ovalnom uredu, koliko će slušati savetnike, koliko će se obazirati na svoju Republikansku partiju, Kongres, Senat, evropske saveznike. Ipak, konstrukt nastao u glavama moskovske elite – o partnerstvu dvojice vladara koji ravnopravni sedaju za sto i složno dele svet na zone uticaja kao na Jalti 1945. – ima jednu odlučujuću slabu tačku.
Donald Tramp je naime odabran uz zakletvu da će ponovo uspostaviti američku veličinu. Ona se uvek ogledala u spoju ekonomskih uspeha kod kuće i globalnom liderstvu spolja. Pitanje je da li će Tramp svojim biračima sa Srednjeg Zapada zaista moći da vrati radna mesta iz Kine i drugih delova sveta. Takve strukturne promene bi, u svakom slučaju, zahtevale mnogo vremena. Hoće li politički debitant Tramp, navikao na pobede, ali još žedan uspeha, moći da se strpi dok promene ne daju rezultate?
[adsenseyu4]
Jer uvek mu ostaje međunarodna pozornica gde može pokušati da spektakularnim potezima pokaže „veličinu Amerike“ o kojoj priča. A ko je poslednjih godina najglasnije osporavao globalnu vodeću ulogu Sjedinjenih Država? Vladimir Putin. Koncept multipolarnog sveta koji predano zagovara u njegovom se čitanju svodi na podizanje značaja Rusije. To nije kompatibilno sa Trampovom predstavom Amerike kao najveće svetske nacije.
To, naravno, ne vodi dve najveće nuklearne sile nužno u težak konflikt kojeg se mnogi pribojavaju. Ali impulsivni Tramp sa svojim američkim šovinizmom bi ubrzo mogao da padne u iskušenje da tom istom Vladimiru Putinu lupi packu, ukoliko se ovaj ispreči Americi. Recimo po pitanju borbe protiv islamista u Siriji. Onda će za tren oka biti odsanjan ruski vlažni san o „osovini moćnih“ čiji su točkovi Moskva i Vašington.
Možda Donald Tramp ostane veran svojim izolacionističkim obećanjima i na polju spoljne politike naredi povlačenje. Ali čak i tada njegov ekonomski program ne obećava ništa dobro po Moskvu. Naprotiv, on preti ekonomskoj osnovi ruske egzistencije – izvozu energenata. Budući američki predsednik naime ne briga mnogo za zaštitu klime i želi da ponovo pojača ulaganja u fosilne izvore energije.
[adsenseyu1]
Tramp bi, razgradnjom ekoloških ciljeva ili čak direktnom državnom podrškom, mogao da podstakne vađenje nafte iz uljnih škriljaca kako bi stvarao radna mesta i ojačao nezavisnost od uvoza. To bi još više oborilo cenu sirove nafte koja je već sada tako niska da Rusiji nanosi enormne muke. Pojačavanje frakinga uz paralelno povećanje upotrebe uglja za dobijanje električne energije omogućilo bi Americi da u Evropu izveze mnogo više tečnog gasa, a to bi moglo da istopi profite ruskog kapitalca Gasproma.
Ukratko: aplauz u moskovskoj Dumi deluje preuranjeno. Sa velikom verovatnoćom će se na kraju ispostaviti da je izborna pobeda Donalda Trampa, baš kao i zauzimanje Krima, sjajna taktička pobeda i grozomorni strateški poraz Putinove Rusije.
(DW)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
