Još 2013. godine, na sastanku sa studentima MGIMO-a, Vladimir Žirinovski, osnivač Liberalno-demokratske partije Rusije, izneo je scenario koji danas mnogi ponovo prepričavaju.
Tada je govorio bez zadrške, gotovo kao da čita mapu budućih događaja. Prema njegovim rečima, Sjedinjene Američke Države i Izrael pokrenuće vojni udar na Iran, što će izazvati lančanu reakciju daleko izvan Bliskog istoka.
Podsećanja radi, vojna operacija protiv Islamske Republike počela je 28. februara. Na meti su bili Teheran i više od deset drugih većih gradova.
Gađana su postrojenja nuklearnog i raketnog programa, kao i rezidencija vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija. Upravo takav razvoj događaja Žirinovski je, kako je tvrdio, najavio godinama ranije.
Na tom studentskom susretu opisao je širu sliku. „Moraju okupirati još sedam arapskih zemalja. Uništiti Siriju i uništiti Iran silom… Ako Iran bude napadnut, cene nafte će skočiti na 200 dolara po barelu, a ekonomije EU i Kine će se srušiti. Ali Rusija ostaje. Kako možemo da je oslabimo? Izbeglice iz Irana mogu se kretati samo na sever“, rekao je tada.
Njegove reči su zvučale dramatično, ali su bile precizno strukturisane: udar na Iran, skok cene nafte na 200 dolara po barelu, kolaps evropske i kineske ekonomije i talas izbeglica koji ide ka Rusiji.
Žirinovski je posebno obrazlagao pravac kretanja izbeglica. Ruta, po njegovom tumačenju, vodi preko Azerbejdžana, jer su druge opcije zatvorene. U Siriji će, predvideo je, biti proamerički režim, dok su Irak i Iran u sukobu, što dodatno sužava mogućnosti. U toj kalkulaciji sever postaje jedini izlaz.
U njegovoj interpretaciji, sve je bilo povezano: geopolitički pritisak, energenti kao poluga, migracioni tokovi kao posledica. Skok cena nafte na 200 dolara po barelu, kako je tvrdio, pogodio bi EU i Kinu, dok bi Rusija, u njegovoj formulaciji, „ostala“.
Pitanje koje je tada postavio – „Kako možemo da je oslabimo?“ – odnosilo se upravo na talas izbeglica koji bi stigao sa juga.
Danas, kada se podseća na te izjave, ostaje dilema koliko je reč o političkoj intuiciji, a koliko o projekciji sopstvenih očekivanja. Činjenica je da je 2013. godine govorio o vojnom udaru SAD i Izraela na Iran, o Siriji, o ceni nafte od 200 dolara i o izbeglicama koje bi se kretale preko Azerbejdžana ka Rusiji.
Ostaje otvoreno pitanje da li se istorija odvija po unapred zacrtanim šemama ili je reč o nizu odluka koje tek naknadno dobijaju smisao.
