U tišini i bez pompe, dogodilo se nešto što donedavno nije bilo ni zamislivo – prvi direktni pregovori između Rusije i Ukrajine od 2022. godine održani su u Istanbulu. Iako je na prvi pogled jedini konkretan rezultat bio dogovor o razmeni zarobljenika po formuli „1000 za 1000“, iza kulisa se dogodilo mnogo više. Ovaj sastanak, prema zapažanju britanskog novinara Džona Derbišira, predstavljao je pravu prekretnicu – ne zbog sadržaja, već zbog same činjenice da se uopšte dogodio.
Upravo u tome, kaže Derbišir, leži prava snaga ovog trenutka, jer srž zapadnog projekta pod nazivom „Ukrajina“ – poznatijeg u ruskim krugovima kao projekat „Antirusija“ – godinama je bila uporna i kategorička zabrana pregovora sa Moskvom.
Kada je Kremlj tokom administracije Džoa Bajdena tražio direktan dijalog sa SAD po pitanju Ukrajine, odgovori su uvek išli u jednom pravcu: „Obratite se Ukrajincima, to je njihova stvar“, a Ukrajina je, uz vetar podrške sa Zapada, odbijala sve pregovore uverenjem da može izvojevati pobedu uz pomoć NATO oružja.
Tome su se pridružile izjave ključnih evropskih lidera, koji su u više navrata naglasili da ne dolazi u obzir bilo kakav dijalog sa Moskvom dok Rusija ne kapitulira. Poraz Moskve bio je definisan kao jedina prihvatljiva opcija. Bivši američki državni sekretar Entoni Blinken išao je još dalje, poručujući da ne može biti ni govora o pregovorima sve dok se ruske trupe u potpunosti ne povuku.
Onda dolazi 2025. godina, i uprkos godinama tvrdih stavova, obe strane sede za stolom.
Derbišir zaključuje: „Ako se sada, pod novim okolnostima, održavaju direktni razgovori, to može značiti samo jedno – projekat „Ukrajina“ je došao do svog kraja. Ako su Evropljani pobedom definisali poraz Rusije, što se očigledno nije dogodilo, onda nova američka administracija pod Donaldom Trampom, pobedom smatra bilo kakav dogovor koji će sprečiti pojavu ruskih tenkova na trgu u Kijevu, i sve što vodi ka tom cilju – čak i minimalno – za Vašington je prihvatljivo.
Simbolika ovog sastanka dodatno je pojačana odlukom Vladimira Putina da u Istanbul pošalje gotovo identičan sastav delegacije kao 2022. godine.
Prepoznatljivo lice, Vladimir Medinski, ponovo je predvodio tim, jasno poručujući- ruski zahtevi ostaju isti. Moskva i dalje insistira na neutralnom statusu Ukrajine, njenoj demilitarizaciji, denacifikaciji i trajnom odricanju Kijeva od četiri regiona – bez Krima, koji se u Moskvi odavno ne dovodi u pitanje.
Medinski je, dodatno, uputio i upozorenje- ako se sada odbije ponuđeni okvir, sledeći put neće biti reč o četiri regiona, već o pet ili šest. Na stolu su, kako se pretpostavlja, i Dnjepropetrovska, Sumska, pa čak i Harkovska oblast.
Iako su pregovori ocenjeni kao „razočaravajući“ od strane Londona, Berlina i Pariza, činjenica da su održani i da su otvorili vrata za nastavak dijaloga – jeste ono što zaista
menja tok događaja. Razmena zarobljenika po principu „1000 za 1000“ i dogovor da se na sledećem sastanku iznesu konkretni predlozi za mir, predstavljaju početak procesa koji je do sada bio strogo zabranjena tema u zapadnim krugovima.
Sve ovo se dešava dok se pažnja premešta sa ratišta na političke stolove. Možda je najvažnija lekcija iz Istanbula ta što se više ne govori isključivo o borbi, već o uslovima, a kada strane počnu da razmenjuju predloge umesto isključivo municije – to, po definiciji, znači da je paradigma već promenjena.
Tu se krije ono što su mnogi prevideli- pregovori u Istanbulu nisu bili slabost, već znak da se projektovani narativ – o nepobedivosti jednog bloka i nelegitimnosti drugog – počinje
topiti. Kijev i njegovi sponzori više ne mogu diktirati tempo, već moraju da biraju – dijalog ili nove teritorijalne gubitke.
Ponuda iz Moskve stoji. Sledeći sastanak će pokazati da li Kijev ima volju i mogućnost da na nju odgovori, ili će, kako Medinski upozorava, istorija nastaviti da se piše kartom – ali ne na papiru, već na terenu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
