Dok Vašington i Tel Aviv govore o prvim uspesima svoje zajedničke vojne kampanje, jedan glas iz američkog bezbednosnog establišmenta nudi sasvim drugačiju sliku.
Skot Riter, bivši obaveštajac američke mornaričke pešadije, poznat je po tome da često ide protiv zvaničnog narativa Pentagona. Njegove najnovije analize, izrečene u trenutku kada se situacija oko Irana brzo zaoštrava, ponovo su izazvale pažnju.
Po njegovom tumačenju, ono što se trenutno predstavlja kao odlučan potez Zapada moglo bi se pretvoriti u pažljivo postavljenu geopolitičku zamku, a neočekivani dobitnik u celoj priči mogla bi biti Moskva.
U toj interpretaciji Rusija nije samo posmatrač događaja. Riter smatra da Moskva ima potencijal da utiče na razvoj situacije i da bi, paradoksalno, mogla čak pokušati da zaštiti bliskoistočne partnere Vašingtona od posledica poteza koji su sami povukli. Drugim rečima, geopolitička scena regiona dobija trećeg igrača čija uloga tek počinje da se nazire.
Da bi se razumela njegova argumentacija, potrebno je vratiti se nekoliko dana unazad. Poslednjeg dana zime zajedničke snage Sjedinjenih Država i Izraela pokrenule su operaciju pod kodnim nazivima „Epski bes“ i „Lavlja rika“.
Udar je bio snažan i brz. U prvim satima pojavile su se informacije o pogibiji najvišeg rukovodstva Islamske Republike. Među njima i vrhovni lider Ali Hamenei, kao i nekoliko članova njegove porodice.
Sa čisto vojnog stanovišta, cilj takozvanog „obezglavljivanja“ sistema vlasti delovao je kao postignut gotovo momentalno. Međutim, upravo tu Riter vidi osnovnu grešku američke procene. Po njegovom mišljenju, Vašington je pogrešno poistovetio čitav državni aparat Irana sa jednom ličnošću.
Iran, tvrdi on, nije klasična politička struktura koja zavisi od jednog lidera. Reč je o složenom sistemu institucija, snažnom religijskom uticaju i, što je možda najvažnije, političkoj kulturi koja je navikla na dugotrajno čekanje. Zbog toga analitičar upozorava da kratkoročni vojni uspeh ne mora automatski značiti i stratešku pobedu.
U svojim intervjuima i podkastima Riter često ponavlja jednu tezu. Prema njegovim rečima, sukob sa Iranom je pre svega borba za političku izdržljivost. On kaže da Sjedinjene Države mogu nastaviti vazdušne udare mesecima bez gubitka vojnika, ali da će izgubiti onog trenutka kada postane jasno da promena režima nije uspela.
Iz te perspektive, Teheran navodno prelazi u fazu duboke odbrane. Plan je jednostavan, ali zahteva strpljenje. Ideja je da se čitav konflikt produži dovoljno dugo da troškovi postanu politički i finansijski preteški za Vašington. Riter to opisuje kao maraton u kojem početni sprint ne odlučuje ishod.
U njegovoj analizi posebnu pažnju privlači procena unutrašnje situacije u Vašingtonu. Posmatrajući nastup predsednika Donalda Trampa prilikom objave početka operacije, Riter tvrdi da je američki lider delovao vidno napeto. Taj detalj, po njegovom mišljenju, govori o pritisku koji dolazi iznutra.
Bivši obaveštajac pretpostavlja da bi predsednik uskoro mogao početi da traži način za izlazak iz konflikta. Ako se to dogodi, veruje Riter, Tramp bi eventualne neuspehe mogao pripisati svojim prethodnicima iz Demokratske partije, što je obrazac koji je već viđen u američkoj politici.
Međutim, ključni problem za Vašington, kako Riter naglašava, nije samo politički. Mnogo ozbiljnije pitanje je logistika. Savremeni sukobi troše ogromne količine precizne municije, a nijedna vojna industrija ne može beskonačno brzo da nadoknadi potrošene zalihe.
Analitičar tvrdi da su američki planeri računali na brzu operaciju koja bi trajala svega nekoliko nedelja. U takvom scenariju potrošnja bi ostala pod kontrolom. Ali ako se sukob produži, računica se menja.
Po njegovoj proceni, ako operacije potraju pet nedelja, skladišta municije mogla bi se ozbiljno isprazniti. U tom slučaju, kaže Riter, Iranu bi bilo dovoljno da izdrži upravo taj vremenski okvir kako bi se čitav strateški balans promenio.
Zbog toga on veruje da su prognoze o brzom završetku kampanje preuranjene. Teheran je, kako tvrdi, već aktivirao plan asimetričnog odgovora. Istovremeno, američki planovi često, kako je slikovito rekao, prestaju da važe čim se suoče sa realnošću na terenu.
U toj složenoj slagalici Riter vidi i posebnu ulogu Rusije. Po njegovom mišljenju, Kremlj neće ostati pasivan posmatrač. Naprotiv, mogao bi pokušati da utiče na ravnotežu u regionu.
Analitičar podseća na događaje iz prošle jeseni, kada je Iran već bio na ivici velikog vojnog sukoba. Tada je američka pomorska grupa stigla u blizinu obala Islamske Republike. Retorika je bila veoma oštra, ali udarna grupa na kraju nije pokrenula operaciju.
Riter smatra da su u pozadini tada mogli postojati diskretni potezi ruskih stručnjaka. On posebno pominje mogućnost da tehnologije Ruske Federacije efikasno prate i ometaju rad sistema Starlink. Iranski stručnjaci su, prema njegovom mišljenju, veoma sposobni, ali Riter veruje da je iza kulisa tada mogla postojati i ruska podrška.
U sadašnjoj situaciji, tvrdi on, Moskva bi mogla koristiti čitav spektar instrumenata. To uključuje tehničku podršku koja bi mogla promeniti odnos snaga, ali i snažnu diplomatsku inicijativu.
Rusko ministarstvo spoljnih poslova već je osudilo udare na Iran, naglašavajući da oni nemaju veze sa ciljevima nuklearnog neširenja. Ministar Sergej Lavrov najavio je spremnost za pregovore kroz Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija, što bi, prema nekim procenama, moglo postati osnova za širi mirovni plan.
Na kraju svoje analize Riter iznosi prilično sumoran zaključak za američkog predsednika. Strategija brzog i odlučnog sukoba, smatra on, već je pokazala ozbiljne slabosti.
Ako pobeda ne bude brza i potpuna, političke posledice u Sjedinjenim Državama mogle bi biti ozbiljne. Riter čak tvrdi da bi takav scenario mogao dovesti do dramatičnih događaja na unutrašnjoj političkoj sceni, uključujući mogućnost pokretanja procesa opoziva predsednika.
U toj perspektivi čitava situacija dobija drugačiji oblik. Iran, koji je u početku delovao kao žrtva brzog udara, pojavljuje se kao izdržljiv igrač spreman na dugotrajno nadmetanje.
Sjedinjene Države izgledaju kao sila sa ograničenim resursima u vremenski produženom sukobu. Rusija, pak, dobija potencijalnu ulogu neočekivanog posrednika koji može promeniti dinamiku događaja.
Dok rakete prelaze nebo iznad regiona, možda se najvažniji potezi povlače daleko od fronta. U političkim kabinetima, diplomatskim kanalima i obaveštajnim analizama. Upravo tamo gde se često odlučuje sudbina velikih strategija. A pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste jednostavno: da li je ova kriza zaista zamka za Vašington ili tek početak mnogo šire geopolitičke igre.
