Dok je pažnja svetske javnosti usmerena na dramatične događaje na Bliskom istoku, u Vašingtonu se tih dana dogodilo nešto što je mnogima promaklo.
Jedan od najvažnijih ljudi u američkom vojnom aparatu, čovek koji je praktično napisao novu strategiju nacionalne odbrane Sjedinjenih Država, izašao je pred publiku i bez previše diplomatskih ukrasa progovorio o granicama američke moći.
Sala u kojoj je govorio, kako su kasnije opisivali prisutni, bila je neobično tiha. Razlog je bio jednostavan: retko se čuje da neko na toj poziciji govori otvoreno o slabostima sopstvene države.
Reč je o Elbridžu Kolbiju, glavnom strategu Pentagona i zameniku ministra odbrane zaduženom za politiku. On nije politička zvezda niti lice koje se često pojavljuje na televiziji.
U američkom sistemu on pripada onoj vrsti ljudi koji rade iza kulisa. Ako je Pit Hegset simbol i javno lice vojske, Kolbi je, kako ga opisuju analitičari u Vašingtonu, njen mozak. Upravo on je autor nove Strategije nacionalne odbrane SAD.
Četvrtog marta 2026. godine Kolbi je govorio pred Savetom za međunarodne odnose, jednim od najuticajnijih analitičkih foruma u Vašingtonu. Dan ranije saslušavali su ga senatori u Komitetu za oružane snage.
U oba slučaja ton je bio neobično direktan. Kolbi nije pokušavao da sakrije neprijatne činjenice, što je u američkoj birokratiji prilično retko. Upravo ta otvorenost izazvala je toliko pažnje.
Kontekst u kojem su izgovorene njegove reči bio je izuzetno napet. Nekoliko dana ranije, 28. februara 2026. godine, Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli su opsežne udare na Iran u operacijama nazvanim „Epski bes“ i „Ponoćni čekić“.
U tim napadima uništen je značajan deo iranske vojne infrastrukture, a tokom udara u Teheranu poginuo je i vrhovni vođa zemlje ajatolah Ali Hamenei. Iranski odgovor nije izostao.
Rakete i dronovi usmereni su prema Izraelu, američkim bazama u Zalivu, pa čak i prema civilnoj infrastrukturi u pojedinim susednim arapskim državama. Konflikt je vrlo brzo počeo da se širi regionom.
U takvoj atmosferi Kolbi je pokušao da objasni kako Vašington vidi ovu operaciju i kakvu ulogu ona ima u novoj strategiji. Jedan od senatora postavio je pitanje koje je visilo u vazduhu: ako strategija kaže da saveznici treba da preuzmu veću odgovornost za sopstvenu bezbednost, kako onda objasniti veliku američku vojnu kampanju na Bliskom istoku?
Kolbi je odgovorio da strategija nije, kako je rekao, „ludačka košulja“. Drugim rečima, ona ostavlja prostor da Sjedinjene Države intervenišu kada procene da je pretnja ozbiljna.
Ipak, dodao je nešto što je mnogima zapalo za uho. Princip prema kojem saveznici nose glavni teret, objasnio je, pre svega se odnosi na Evropu i Južnu Koreju. Bliski istok, prema njegovim rečima, predstavlja posebnu kategoriju.
U tom objašnjenju otkriven je i jedan zanimljiv detalj. U operaciji protiv Irana Sjedinjene Države se u velikoj meri oslanjaju na Izrael. Kolbi je Izrael nazvao „uzornim saveznikom“ koji je spreman da troši resurse, vodi operacije i preuzima rizik. Vašington, kako je objasnio, obezbeđuje deo udarne snage, dok ostatak dolazi iz izraelskog angažmana.
Istovremeno su u američkim medijima počele da se pojavljuju informacije o problemu koji Pentagon ne voli često da iznosi u javnost. Prema izveštaju Wall Street Journala, američke zalihe preciznog naoružanja počinju da se smanjuju brže nego što industrija uspeva da ih nadoknadi. Posebno se pominju rakete sistema THAAD, Patriot i Standard Missile.
U tom svetlu drugačije su zazvučale Kolbijeve reči o potrebi za „nacionalnom mobilizacijom“ vojne industrije. Nije se radilo o političkom sloganu, već o praktičnom problemu proizvodnje i logistike.
On je čak izgovorio rečenicu koja bi pre nekoliko godina verovatno bila nezamisliva iz usta visokog američkog zvaničnika: Sjedinjene Države imaju ogroman potencijal, ali nemaju neograničene resurse u svakom trenutku.
Tokom istog razgovora otvoreno je još jedno pitanje – da li bi se sukob sa Iranom mogao proširiti i uključiti širi NATO okvir. Kolbi nije isključio takvu mogućnost.
Po njegovim rečima, postoji realna verovatnoća da bi situacija mogla da zahteva neku vrstu koordinacije čitavog saveza. U međuvremenu je Iran lansirao projektil koji je presrela turska protivvazdušna odbrana, što dodatno komplikuje sliku jer je Turska članica NATO-a.
U pozadini tih rasprava pojavila se još jedna zanimljiva epizoda. Bela kuća je tvrdila da je Španija, pod pritiskom Donalda Trampa, pristala da podrži operaciju protiv Irana.
Madridske vlasti su to gotovo odmah demantovale. Sitnica na prvi pogled, ali prilično ilustrativna: saveznici ponekad ulaze u koaliciju pod političkim pritiskom, a zatim pokušavaju da umanje sopstvenu ulogu.
Kolbi se tokom izlaganja dotakao i teme koja poslednjih meseci izaziva nervozu u evropskim prestonicama. Sve češće se govori o ideji evropskog nuklearnog štita.
Nemačka, Poljska i još nekoliko država razmatraju mogućnost bliže saradnje sa Francuskom i Velikom Britanijom ili čak sopstvenih kapaciteta, jer se u delu evropske javnosti pojavila sumnja u pouzdanost američkih bezbednosnih garancija.
Odgovor iz Vašingtona bio je prilično jasan. Prema Kolbiju, evropske države koje danas nemaju nuklearno oružje neće ga dobiti. On je rekao da Sjedinjene Države neće samo pokušati da ih odvrate od te ideje, već će joj se, kako je naglasio, odlučno suprotstaviti. U okviru NATO-a nuklearni kapacitet ostaje u rukama tri države: Sjedinjenih Država, Velike Britanije i Francuske.
Možda najneobičniji deo njegovog izlaganja ticao se finansija. Kolbi je praktično priznao nešto o čemu se u Vašingtonu godinama govorilo iza zatvorenih vrata.
Američki politički i ekonomski establišment, uključujući mnoge ljude koji su sedeli u publici, profitirao je od sistema u kojem je Amerika plaćala najveći deo globalne bezbednosti.
Nakon završetka Hladnog rata mnogi američki saveznici smanjili su vojne budžete. Razliku je pokrivao američki poreski obveznik. Taj period često se nazivao „mirovnim dividendama“. Kolbi sada tvrdi da je taj model završen. Po njegovim rečima, svaka država moraće da snosi veći deo troškova sopstvene bezbednosti.
U tom kontekstu često se navode primeri zemalja koje su već povećale vojnu potrošnju. Nemačka danas ulaže rekordne iznose u svoju vojsku. Poljska, Finska i Norveška ubrzano povećavaju budžete za odbranu. Južna Koreja se često pominje kao model kako bi saveznici trebalo da se ponašaju.
Tema Kine takođe se vratila u razgovor, iako je u tom trenutku pažnja sveta bila usmerena na Bliski istok. Kolbi je naglasio da Vašington nije ublažio stav prema Pekingu. Promenjen je, kaže, stil. Manje javne retorike, više konkretnih priprema.
Glavni cilj ostaje sprečavanje eventualnog napada u području Tajvanskog moreuza. Strategija se zasniva na jačanju vojnih kapaciteta duž takozvanog prvog lanca ostrva. U toj strukturi veliku ulogu imaju saveznici poput Japana, Južne Koreje, Filipina i Australije.
Istovremeno je Kolbi naglasio da su Sjedinjene Države spremne na razgovor sa Kinom, Rusijom i Severnom Korejom bez prethodnih uslova. Takav pristup, rekao je, nije ništa neobično. Tokom Hladnog rata američka diplomatija je redovno vodila pregovore sa rivalima bez obzira na političke razlike.
Ako se sve Kolbijeve izjave stave u jednu širu sliku, dobija se prilično zanimljiv zaključak. U Vašingtonu izgleda raste svest o ograničenjima američke moći. Model globalne dominacije kakav je postojao posle Hladnog rata postaje sve skuplji i sve teže održiv.
Nova strategija pokušava da raspodeli teret. Saveznici bi trebalo da preuzmu veći deo odgovornosti, dok Sjedinjene Države zadržavaju tehnološku prednost, nuklearni štit i sposobnost da sprovode ključne operacije. Kampanja protiv Irana, kako je objašnjeno, uklapa se upravo u takav okvir saradnje.
Ipak, ostaje otvoreno pitanje kako će sve to izgledati u praksi. Pojedini američki mediji već pišu da administracija Donalda Trampa nema jasnu dugoročnu strategiju za Bliski istok nakon likvidacije Hameneija.
Istovremeno, Teheran pokušava da proširi sukob na što veći deo regiona, računajući da bi dug i skup konflikt mogao postati politički problem u američkoj unutrašnjoj politici.
Kako će se ova složena geopolitička slagalica završiti, teško je predvideti. Ono što se zasad može reći jeste da je Kolbi, možda neplanirano, otvorio raspravu o nečemu o čemu se u Vašingtonu dugo govorilo tiše nego inače: o tome gde se zapravo nalaze granice američke moći u svetu koji se brzo menja. I to je pitanje koje će, čini se, još dugo ostati bez konačnog odgovora.
