Jutros je iz kasarne “Bilogora” u Bjelovaru u sklopu NATO aktivnosti ojačane prednje prisutnosti (Enhanced Forward Presence) ispraćen 4. hrvatski kontingent u Poljsku, a tamo je poslat kako bi zadržao “rusku pretnju”. Istovremeno nema podataka koliko je autobusa ispraćeno s mladima koji odlaze na rad u zemlje Stare Evrope.
U zemlji čekamo Kineze, ako se smiluju i od svojih hiljadu milijardi određenih za razna ulaganja spase “Uljanik” i “3. Maj”, a kad su već tu, možda bi mogli da naprave brzu prugu od Rijeke do Budimpešte. Naravno, još treba videti hoće li se američka ambasada složiti s mogućom kineskom ponudom da dobiju deo luke u Rijeci i da se njome, kao i novom železnicom, služe za prevoz svoje robe u srce Evrope. Ali, Kinezi su takvi, ponuda može biti samo “win-win”, a ako se utvrdi da to nije ekonomski, već geopolitički projekat, oni odoše. Sebi će uvek naći nekakav posao, ali gde ih ne gledaju kao pretnju.
[adsenseyu1]
Istovremeno premijer Plenković poručuje da je sve u redu, kako se javni dug smanjuje, izašli smo iz procedure prekomernog deficita, državni budžet je u suficitu i uskoro ćemo zadovoljiti sve uslove da uđemo u evrozonu. Zašto? To niko ne zna. Poljaci tvrde da ne žele ni da čuju za evro dok ne dosegnu standard približan onome u Nemačkoj. Trenutno su na 50% nemačkog blagostanja i nedostaje im još najmanje nekoliko decenija da stignu mrske susede, osim ako se ne uruši nemačka ekonomija i Nemci stignu Poljake. Iako su izgledi za to mali, Nemačka se približava recesiji, ali uprkos brojkama u smislu zarade prednjači po broju novootvorenih radnih mesta.
Računica je prilično nejasna, ali u Bundesbanci kažu tako i verovatno je istina. To je ionako nemački problem i važniji su Poljaci koji su dali do znanja da ulazak u evrozonu ni po kom ugovoru nije obaveza, već slobodna volja suverene nacije želi li ili ne želi sebe da veže okovima Evropske centralne banke.
Za naš slučaj je vrlo važna težnja zemalja za ulazak u Evropsku uniju koje još nisu članice i uporno čine sve moguće ustupke kako bi se pridružile “elitnom klubu”. Srbija će priznati Kosovo, ali bi Priština ipak trebalo da se urazumi i uzme svoje Albance iz Preševske doline, a Beogradu da Srbe severno od Ibra. Teritorija je otprilike ista, ali u Preševu rastu krompir i kukuruz, dok je sever Kosova pun podzemnih bogatstava i albanskim vlastima u Prištini se ne sviđa taj scenario.
Za BiH je teško prognozirati bilo šta, jer treba uzeti u obzir stavove centralne države, dva entiteta, više od desetine kantona, a sve pomnoženo s istim brojem predsednika, premijera i ministara. Uglavnom, opšti kurs je da hrvatski i bošnjački političari govore o evro-atlantskim integracijama, a srpski isključivo o evropskim. Nikako da se slože oko zajedničke vizije o NATO paktu. Tim bolje po njih.
U međuvremenu je Severna Makedonija, kao ranije Crna Gora, kupila ulaznicu za brzi voz za ulazak u EU. Skoro članstvo u NATO paktu bi trebalo da bude jamstvo da će Severni Makedonci, Severnomakedonci ili možda Makedonci sa severa, jer lingvisti još nisu složni oko toga kako pod novim imenom sada treba zvati našu bivšu jugoslavensku braću, brže i sigurnije ući u Evropsku uniju.
Istina, Turska je deo NATO pakta decenijama, a isto toliko čeka pozivnicu za EU klub u Briselu, da je na kraju Erdoganu dosta svega i sve dogovore i sporazume bacio je pod tepih, prekidajući beskrajno dug i dosadan proces, koji Turskoj ionako ne bi doneo ništa dobro. Isto važi za Albaniju, koja je ušla u NATO kada i Hrvatska, ali na putu prema evropskim institucijama u Briselu nikako da se pomeri sa mrtve tačke.
Ostala je Moldavija, zapravo dve trećine Moldavije, jer Pridnjestrovlje de fakto funkcioniše kao nezavisna država, a autonomna pokrajina Gagauzija, gde žive potomci Turaka koji su prešli na hrišćanstvo, još su tokom referenduma o nezavisnosti ubacili klauzulu da ako Moldavija krene u tadašnju Evropsku zajednicu, oni proglašavaju nezavisnost i uspostavljaju veze s Moskvom.
Situacija je vrlo složena. Parlament je proevropski, ali je najmoćnija stranka proruska, kao i predsednik Dodon. Kada se NATO u dogovoru s ministrom odbrane sam pozove na vežbe u Moldaviju nastane haos i optužbe pljušte u parlamentu, stižu iz predsedničke kancelarije, a Moldavci u Pridnjestrovlju i Gagauzi na jugu zemlje direktnim i tajnim kanalima kontaktiraju 14. sovjetsku, danas rusku armiju, još uvek raspoređenu na teritoriji Pridnjestrovlja. Sve u svemu, proces pristupanja NATO paktu i Evropskoj uniji nije nimalo dosadan.
Za kraj nam ostaju Ukrajina u Gruzija, koje se takođe nadaju da će kroz NATO brže do Brisela i institucija EU. Međutim, dugogodišnji napori ove dve zemlje su ih doveli do kolapsa, siromaštva i degradacije. Ukrajina i Gruzija su zaista poseban slučaj, za razliku od Armenaca ili tvrdoglavog Ilhama Alijeva u Azerbejdžanu, kojima je jasno da to nije klub za njih, iako geografski pripadaju Evropi.
[adsenseyu4]
Priča o “uspehu” Gruzije, Ukrajine i NATO pakta
Gruzija i Ukrajina kao da ne razlikuju NATO od Evropske unije, baš kao što je slučaj u Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Albaniji. Ali čak je i rukovodstvo NATO pakta počelo da priznaje svoje greške. Za sve normalne ljude na planeti bi takve vesti bile razlog za uzdah olakšanja, ali ne i za Gruzijce. Laž koju je bivši glavni sekretar NATO-a, Andres Fog Rasmusen, rekao svetu bila je da Gruzija 2008. nije dobila Plan za članstvo u NATO paktu i zbog toga ju je Rusija napala.
“Bila je to greška. Podržao sam donošenje Akcijskog plana za članstvo za Gruziju i Ukrajinu, ali, nažalost, ambasadori NATO-a nisu postigli konsenzus. Time smo poslali opasnu poruku. Putinu i Medvedevu smo pokazali da je NATO slab. Zbog toga su oni 2008. godine napali Gruziju i okupirali Abhaziju i Južnu Osetiju. To se ne bi dogodilo da smo poslali jasan signal Moskvi i da su Gruzija i Ukrajina dobile Akcijski plan za članstvo u NATO-u. To je zaista bila greška”, posipajući se pepelom izjavio je Andres Fog Rasmusen.
Ova izjava se sigurno može uvrstiti u bilo koju knjigu zapisa u kategoriji “najsofisticiranijih gluposti”, jer je izrečeno čista laž. Poricati činjenicu da je Mihail Sakašvili počinio napad na Južnu Osetiju jednako je poricanju da sunce sija tokom dana, a mesec noću. Ovu nespornu činjenicu je utvrdila komisija na čelu sa Hajdi Taljavini, ali i sadašnja predsednica Gruzije Salome Zurabišvili i konačno američki general Ronald Mangum, zadužen za organizovanje i obuku gruzijske vojske prema zapadnim standardima.
Američki general je u intervjuu čak kritikovao Sakašvilija zbog njegovog suludog napada, koji navodno nije dao šansu Zapadu da odgovori Rusiji na rat u Južnoj Osetiji krimskom varijantom, to jest, teškim sankcijama i glasnom retorikom. Sakašvili je od strane svih proglašen agresorom i niko nije mogao da sankcioniše Moskvu zbog ispunjavanja obaveza propisanim međunarodnim ugovorima i međunarodnim pravom. To je bilo šest godina pre događaja na Krimu.
Reči o ruskoj okupaciji Abhazije i Južne Osetije takođe su laži. Od prvih dana nakon raspada Sovjetskog Saveza su te autonomne republike bile izvan jurisdikcije Gruzije i bile su de fakto nezavisni državni entiteti. Zbog njihovog povratka pod autoritet marionetskih vlada u Tbilisiju su, za lokalne prilike, na vojsku potrošene astronomske sume i angažovani takvi “veliki komandanti” kao što je spomenuti general Mangum. U slučaju odbijanja autonomije i dobrovoljne predaje, pitanje je trebalo rešiti sabljom i vatrom.
Nakon potpunog neuspeha krvave avanture žrtveni jarac je postao gubitnik Sakašvili. Ispostavilo se da su i predsednik Buš i državna sekretarka Rajs tražili od njega da ne pokreće neprijateljstva, a vojni savetnici nisu ni znali da je Sakašvili pokrenuo rat. Po nečijoj naredbi je Sakašvili ipak delovao, što samo dokazuje koliko nivoa vlasti postoji u Vašngtonu i da ne misle svi isto.
Istina, Ronald Mangum je konačno otkrio strašnu tajnu i zašto ruska vojska nije ušla u Tbilisi. Navodno se bojala generala Manguma i njegovih desetak saradnika. Ni više ni manje.
Hoće li Rasmusen ikada shvatiti da greška stratega i birokrata NATO pakta nije u tome što “nisu poslali jasan signal Moskvi”, nego što su u svojoj samouverenoj gluposti ignorisali jasne signale stanovnika Abhazije i Južne Osetije, koji su u ogromnim redovima stajali i čekali ruske pasoše, kao što stanovnici Krima nisu dopustili brodovima NATO pakta da se usidre u njihovim rodnim obalama i mornarima Severnoatlantskog saveza blokirali pristup gradu Sevastopolju.
Tako se manifestovala kanibalska suština NATO pakta u kog jure gotovo svi na Balkanu. U Gruziji su ubijeni penzioneri koji su bili zaštićeni međunarodnim mandatom, otvorena je vatra na nenaoružana područja i to iz višecevnih raketnih sistema na civile zaštićene međunarodnim pravom i to nije bila ruska krivica. Da jeste, sankcije bi se uvele baš kao nakon Krima, iako tamo nije ispaljen nijedan metak.
Kako bi političke elite Gruzije i Ukrajine imale materijala za dalje laži koje plasiraju vlastitom narodu, obilno se služe beskrajnim obećanjima o predstojećem članstvu u NATO paktu i Evropskoj uniji. Za to su čak spremni na promenu vlastitog ustava, kao i Severna Makedonija, na različito tumačenje zloglasnog petog člana Severnoatlantskog saveza i šta sve ne.
Ali NATO nije jedina zamka za Gruziju i Ukrajinu. Tu je i Evropska unija, baš kao što je slučaj sa zemljama spomenutim u početku. Ovde imamo još jednu slatku sirenu, ministarku spoljnih poslova EU Federiku Mogerini, koja veruje da je saradnja između Gruzije i EU “priča o uspehu”. Njenom vlastitom, verovatno, jer doslovno iste reči koristi kada se Vučić i Tači nađu za istim stolom i razmene nekoliko fraza o tome da će se jednom dogovoriti. Kada? To niko ne zna. Ali, kako zvuči Federika Mogerini u varijanti za Kijev i Tbilisi?
“Imamo divno partnerstvo i saradnju s Gruzijom. O tome smo imali priliku da razgovaramo i u Briselu kada smo se susreli sa članovima gruzijske vlade. Partnerstvo između Gruzije i EU nesumnjivo je priča o uspehu koja će se nastaviti i u budućnosti”, rekla je ministarka spoljnih poslova EU, koja za sve zemlje kao da koristi jedan te isti “šalabahter”.
Ali čak i na pozadini takve ljubazne “ljubavne priče” treba razjasniti glavnu tezu, koja je primenjiva na većinu zemalja, čije je korumpirano rukovodstvo svoje narode uvelo u NATO i/ili EU. Šta je, strogo govoreći, uspeh Gruzije? Kako su ti divni odnosi pomogli ljudima Gruzije i čime su olakšali njihovu tešku situaciju? Ovde dolazimo do univerzalnog odgovora za sve.
Samo nemojte spominjati bezvizni režim, za kog se Bogu i Alahu mole na Kosovu i drugim zemljama koje ga nemaju, jer ga je Evropa pre svega usvojila zbog vlastitih interesa. Ako su ranije migrante, koji su ilegalno zarobljeni širom Evrope i deportovani o vlastitom trošku, bili smetnja raznim liberalnim i demokratskim standardima, prema bezviznom režimu se sve to može učiniti na potpuno pravnoj osnovi. Bezvizni režim znači 90 dana boravka, naravno, bez prava na rad, a za bilo kakvo kršenje lokalnih zakona sledi trenutna deportacija s vrlo značajnom novčanom kaznom za lokalne standarde.
Ogromnoj većini građana Gruzije Evropa ne treba da bi se divili užarenoj lepoti Pariza, Barselone ili Venecije, već kako bi za sebe i svoje porodice obezbedili komad hleba. I ovde imamo neverovatne podudarnosti u odnosima Brisela prema ostalim narodima u čekaonici NATO pakta ili EU.
U tom smislu svaka “bezvizna” zemlja sa EU je dodatno pogoršala situaciju običnim ljudima, ali naši “predstavnici” imaju ugodnu priliku za razmenu pohvala na banketima.
Sve to važi i za Ukrajinu, budući da se događaji u obe zemlje razvijaju prema istom scenariju, a čak su i neki akteri isti. Kako se dogodilo da su dve najbogatije republike Sovjetskog Saveza s visoko razvijenom industrijom, poljoprivredom, kulturom, životnim standardom praktično jednakim sa onim u najnaprednijim zemljama sveta u kratkom istorijskom razdoblju prijateljstva sa Zapadom dosegle nivo potpunog kolapsa, siromaštva i socijalne degradacije? Kuda iz tih zemalja ističe njihovo neizrecivo bogatstvo, uključujući ono najvažnije – ljude?
Ukrajina je tek odnedavno po broju plantaža na prvom mestu u Evropi. Napokon. Taj pokazatelj je postignut u samo nekoliko godina varvarskog ponašanja i upornih zahteva civilizovane Evrope. Kako? Ilegalno krčenje šuma u zemlji je doseglo kritični nivo i više od 30 odsto šumskog područja je uništeno.
U isto vreme je za mnoge stanovnike Ukrajine u uslovima ukupne nezaposlenosti šuma prirodni izvor hrane. Ljudi beru bobice i gljive kako bi ih prodali na pijaci, a za mnoge je u uslovima trajne ekonomske krize to jedini način da prehrane svoje porodice. Dakle, oligarsi i vladari Ukrajine, deleći milijarde među sobom, stanovništvo su poslali na pašu.
Slična situacija je i u Gruziji. Dok su u Ukrajini devastirani Karpati, u Gruziji se grabežna seča šuma odvija u Ajari i podnožju Velike planine Kavkaz. Ali u Gruziji nema sibirskih ili kanadskih tajgi, ni beskrajne amazonske džungle. U sovjetskim vremenima je oko gradova zasađeno na milione stabala, ali prema sadašnjem nivou destruktivne seče neće trajati dugo. Koje zemlje plaćaju da ta bogatstva nestanu? Ko se bogati na taj račun? Da li je to Evropska unija sa Sjedinjenim Državama? Ko postaje prosjak? Gruzija sa Ukrajinom ili svaka za sebe? Sada je jasno zašto Federika Mogerini smatra da su odnosi Gruzije sa EU uspešni?
U ovom slučaju je šuma samo jedan od aspekata odnosa između Zapada i Ukrajine i Gruzije, koje poput sijamskih blizanaca žure na zov sirena, kako bi se, kao što priča i kaže, na kraju razbile o oštre stene. U vladama ovih i drugih zemalja ne treba očekivati nikakvu Odiseju, koja bi ih mogla odbraniti od pogibije. Politički Olimp je zaokupljen vlastitim bogaćenjem i spašavanjem od utapanja. Bedu, težak rad, beg ili u konačnom ishodu služenje po američkim kasarnama ostavljaju “svekolikom pučanstvu” ili “stoci sitnog zuba i njihovom potomstvu”.
Za kraj, “slučajno” su sve spomenute zemlje pogodili ratovi, sukobi, destabilizacije i pokušaji vojnog udara, što se odnosi na Tursku. “Slučajno” ili zbog urođene večne mržnje među nepomirljivim varvarskim plemenima, kako nas, prilično uspešno, uveravaju na Balkanu? Mnogi veruju u to. Ali gde je ta mržnja?
Civilizovana Velika Britanija upravo vri i u nemirima je ubijena novinarka u Londonderiju u Severnoj Irskoj. Koliko je kod nas oružja i stradanja i nigde nije zabeleženo nijedno slično ubistvo u multietničkim zajednicama, čak i tamo gde se osećaju podele. Bez obzira na neke ekscese i naslove novinara koji su plaćeni da podižu napetosti, koliko je od završetka sukoba sličnih nereda sa smrtnim posledicama bilo u Vukovaru, Mostaru, Brčkom ili Sarajevu? Nijedan.
Bilo je razlupanih ploča s “neprijateljskim pismom”, provociranja među navijačkim grupama od kojih jedni slave uspehe Turske i BiH, drugi Hrvatske, a treći Srbije, bilo je i izjava koje raspiruju niske strasti nezaraslih rana, ali među ovim “varvarskim plemenima” još nije zabeleženo da su se, od završetka rata, organizovale naoružane grupe koje su krenule da ubijaju “one druge” ili postavljaju bombe u restorane i na javna mesta, kao što to čine “legalne” kraljevske snage i IRA u Severnoj Irskoj.
Ni na protestima koji potresaju regiju nigde ne možete videti prizore kakve nam serviraju Makronovi batinaši u Francuskoj. Čak i ovakvi kakvi jesmo, simbol smo suživota za civilizovani Zapad. Ali je posao ipak uspešno odrađen i proces se neće zaustaviti.
Stoga možemo reći koja je glavna greška NATO pakta i Evropske unije. Ona se sastoji u njihovom postojanju! EU je “liberalna” i “demokratska” tvorevina koja deluje suptilno, ali ništa manje opasno od NATO pakta, agresivnog bloka koji se širi i spreman je da proždre čitavu planetu i smrtna je opasnost za čitavo čovečanstvo.
(logicno.com)
