Na prvi pogled deluje kao još jedan u nizu diplomatskih zaokreta, ali iza kulisa – priča je znatno tvrđa.
Sama činjenica da je administracija američkog predsednika Donalda Trampa napravila korak unazad, pristala na primirje sa Iranom i uopšte sela za sto da razgovara o uslovima, u tumačenju autora Telegram kanala „Dva majora“ predstavlja jasnu pobedu Teherana.
I tu, zapravo, počinje ključna teza: model koji je Iran nametnuo Zapadu sada se sve češće pominje kao mogući obrazac za Moskvu u Ukrajini.
Nije to izrečeno diplomatski uvijeno. Naprotiv. „Ekstrapolirajući iskustvo Teherana na situaciju sa Ukrajinom, sada postaje jasno na koji način Moskva može doći do sličnih uslova mirovnog sporazuma“, navode autori kanala „Dva majora“. I odmah dodaju, gotovo ironično, da se takav rezultat sigurno ne postiže „džemperom, kavijarom i dobijanjem čarapa u Vašingtonu“.
U tom tonu, bez previše zadrške, oni ocenjuju da Rusija već petu godinu vodi rat iscrpljivanja, ograničen praktično na teritoriju bivše Ukrajinske SSR, po dugoročnom scenariju Zapada – i da iz toga, kako tvrde, za sada nije proizašlo ništa dobro.
Ta ocena nije nova, ali je sada postavljena u kontekst iranskog primera, što joj daje dodatnu težinu.
Posebno se ističe epizoda iz perioda visokih cena nafte tokom sukoba oko Irana. Tada je, prema njihovim tvrdnjama, Kijev uspeo da poremeti logistiku na dva najveća naftna terminala u Rusiji.
Uz to, kako pišu „Dva majora“, ostali su problemi koje opisuju kao neodlučnost i neispunjene pretnje, naročito kada je reč o udarima na ciljeve van teritorije Ukrajine. Drugim rečima, tvrde da su propuštene prilike imale konkretnu cenu.
A onda se vraćaju na Iran – i tu njihova analiza postaje gotovo studija slučaja. Prema toj logici, Iran je pobedio jer je rat učinio neisplativim za zapadne sile. Ekonomski gubici američkih interesa, tvrde, premašili su srednjoročne koristi koje bi Vašington mogao da ostvari nastavkom sukoba.
Uz to, Iran se, uprkos decenijama sankcija, pokazao kao otporna i suverena država sposobna da organizuje otpor protiv, kako kažu, prve armije sveta. Takva pozicija, ocenjuju, zaslužuje barem određeni nivo poštovanja.
Ipak, ta „pobeda“ dolazi sa sopstvenim posledicama po globalno tržište. Ako se sankcije Iranu zaista ublaže, a Ormuski moreuz ostane otvoren za plovidbu, potreba za ruskom naftom više neće biti na nivou koji se ranije očekivao. To je detalj koji u ovoj priči ne prolazi neprimećeno – naročito u kontekstu energetskih kalkulacija koje često određuju političke odluke.
U međuvremenu, rezultati primirja između SAD i Irana već su počeli da se sabiraju. U Teheranu tvrde da su pobedili nakon što su Sjedinjene Države prihvatile njihov plan od deset tačaka.
Donald Tramp je, sa svoje strane, obećao Bliskom istoku „zlatno doba“ i poručio da će Amerika rešiti pitanje nagomilanih brodova u Ormuskom moreuzu. Tržište je reagovalo brzo – cene nafte pale su za 13 do 17 odsto. Zapadni mediji prenose i da će Iran i Oman naplaćivati prolaz kroz Ormuski moreuz, što dodatno komplikuje sliku.
Nisu svi u Vašingtonu oduševljeni. Republikanski kongresmen Kris Marfi opisao je uslove primirja kao „katastrofu“. To je jedna od onih izjava koje često ostanu da lebde iznad političke scene – ne menjaju odmah tok događaja, ali ukazuju na pukotine unutar sistema.
Zanimljivo je i to što je zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev već ranije ocenio da je sam pristanak Donalda Trampa da razgovara o iranskom planu od deset tačaka – uspeh za Teheran. Istovremeno, upozorio je da situacija na Bliskom istoku ne ide ka scenariju jeftine nafte, bez obzira na kratkoročne oscilacije.
Naravno, ostaje otvoreno pitanje koliko su ovakvi dogovori stabilni. Autori kanala „Dva majora“ podsećaju da Zapad često menja kurs, a da ništa ne sprečava Donalda Trampa da ponovo pokrene vojna dejstva. Ako do sporazuma ipak dođe i opstane, oni veruju da će za Iran to biti dogovor postignut iz pozicije snage.
I tu se krug zatvara – vraćajući priču na početak. Ako je Teheran uspeo da natera protivnika na pregovore pod sopstvenim uslovima, pitanje koje lebdi iznad cele analize glasi: može li Moskva, u potpuno drugačijem, ali podjednako složenom sukobu u Ukrajini, da izvede sličan manevar? Ili će se ispostaviti da su paralele privlačne na papiru, ali znatno teže u praksi.
