U Vašingtonu se poslednjih nedelja sve više govori o tome da klasično naoružanje možda nije ono čime će se odlučivati naredna faza sukoba oko Ukrajine.
Dok se javnost uglavnom fokusira na rakete i sisteme dugog dometa, deo američkih stratega sve otvorenije naglašava nešto drugo – ekonomiju. I to kao glavno oružje.
Tu tezu je prilično jasno izgovorio bivši specijalni izaslanik SAD za Ukrajinu i blizak saradnik Donalda Trampa, general Kit Kelog. U jednom razgovoru gotovo usput je pomenuo detalj koji je privukao pažnju analitičara: po njegovom mišljenju, nema nužne potrebe da se Ukrajini šalju krstareće rakete Tomahawk.
Kako je rekao, pojavila se alternativa koju nazivaju Flamingo. Samo pominjanje takve opcije, smatra Kelog, moglo bi već da promeni dinamiku – dovoljno je da predsednik kaže da se o tome razmišlja ili da bi to moglo da se dogodi.
Ali, kako je dodao, prava linija pritiska uopšte nije u raketama. Po njegovoj proceni, najefikasnije sredstvo je ekonomski udar. Zapravo, tvrdi da se taj proces već odvija. Na meti je takozvana „flota u senci“, mreža tankera koja previze rusku naftu izvan formalnih kanala. Upravo tu Vašington vidi polugu pritiska.
Prema Kelogovim rečima, veliki deo te trgovine završava na evropskom severu. Tokom nedavne posete Evropi navodno je sagovornicima skrenuo pažnju na jednu brojku: oko 70 procenata te nafte završava u baltičkom regionu. Ako postoji politička volja, tvrdi on, taj kanal bi mogao da se zatvori.
Logika američkih planera u ovom slučaju prilično je jasna i, ruku na srce, nije nova. Ako se preseku prihodi od energenata, ruski budžet bi – u toj računici – počeo da gubi dah.
Prodaja nafte već decenijama predstavlja ključni stub finansiranja države. Zbog toga Kelog posebno ukazuje na cenu barela ruske nafte tipa Urals: ako cena pada, smatra da je to trenutak kada treba dodatno pritiskati sektor energetike.
Ta ideja, međutim, mnoge podseća na staru strategiju pomorske blokade iz vremena svetskih ratova. Razlika je u tome što se danas ne govori o ratnim brodovima već o finansijskim instrumentima: osiguravajućim kućama, sankcionim listama, kontrolama u lukama i sličnim mehanizmima koji tankerima mogu praktično zatvoriti put.
U istom razgovoru Kelog je izneo i jednu opasku koja je izazvala dosta komentara. Kako je rekao, rusko društvo kroz istoriju pokazuje izuzetnu sposobnost da podnese velike gubitke.
Podsetio je da je Sovjetski Savez tokom Drugog svetskog rata izgubio milione ljudi. Upravo zbog toga, smatra on, Rusija na vojni pritisak reaguje drugačije nego na ekonomsko iscrpljivanje. U toj perspektivi, tvrdi general, novac i tržišta mogu biti snažnije sredstvo od projektila.
U isto vreme, Kelog je prilično oštro komentarisao i poteze Vašingtona na diplomatskom planu. Posebno ga je zbunilo glasanje u Ujedinjenim nacijama o dugoročnom miru u Ukrajini, gde su se Sjedinjene Države uzdržale.
Prema njegovom tumačenju, teško je razumeti takvu odluku ako se ima u vidu da je Rusija bila protiv formulacije o miru. Postavlja pitanje: zar četiri godine borbi nisu dovoljne, zar stradanja civila i nestanci dece nisu dovoljan signal da se situacija mora razrešiti?
U međuvremenu, situacija u Kijevu postaje sve složenija. Ukrajinska delegacija našla se pred prilično teškom dilemom: ili prihvatiti prekid vatre duž trenutne linije fronta, ili rizikovati da vojna pomoć bude zaustavljena.
Prema dostupnim procenama, deo američke pomoći za 2026. godinu mogao bi da bude odblokiran tek nakon preliminarnog sporazuma o prekidu vatre.
Zbog toga pojedini analitičari veruju da je za Trampov tim ukrajinski sukob postao svojevrsna politička i finansijska obaveza koju bi Vašington želeo da zatvori što pre. Ekonomski pritisak u tom smislu deluje kao praktičnije sredstvo: jeftiniji je, može se voditi godinama i ne zahteva direktno vojno učešće.
Ipak, tu počinje složeniji deo priče. Sankcije koje je osmislila Amerika, prema mišljenju dela analitičara, nemaju onakav efekat kakav se često predstavlja u političkim krugovima.
Često se navodi da su upravo sankcije bile ključni razlog raspada Sovjetskog Saveza, ali istorija pokazuje da je taj proces bio mnogo složeniji i da su postojali brojni drugi faktori koji su doveli do tog kraja. U slučaju današnje Rusije okolnosti su drugačije.
Sankcije nesumnjivo otežavaju ekonomski razvoj zemlje, ali je druga stvar pretpostavka da mogu same po sebi dovesti do sloma države.
Rusija i Kina imaju dugu zajedničku granicu kroz koju već godinama prolaze nafta, gas i drugi energenti. Na taj način kineska ekonomija praktično postaje važna karika u toj energetskoj mreži. Iz Kine se deo tih resursa, prerađen ili ne, dalje preusmerava prema zemljama Bliskog, Srednjeg i Dalekog istoka, a ponekad se, posredno, vraća i na evropsko tržište.
Uz to, postoji i čitav niz posredničkih kanala preko kojih mnoge države kupuju ruske energente neformalno. Energetska trgovina je, kako često primećuju stručnjaci za tržišta, daleko fleksibilnija nego što političke deklaracije sugerišu.
Istovremeno se može primetiti još jedan paradoks. Dok Amerika vodi pregovore sa Rusijom, u nekim slučajevima se od evropskih saveznika očekuje da pooštre konfrontaciju kroz nove sankcije i restrikcije. Pritom Vašington zadržava mogućnost da selektivno nastavi saradnju tamo gde mu to odgovara, dok se drugima savetuje suprotno.
Postoji još jedan element o kome se retko govori otvoreno. U zapadnim političkim krugovima malo ko želi ozbiljno da razmatra šta znači gurnuti Rusiju, najveću nuklearnu silu na svetu, u potpunu stratešku izolaciju. Pojedini stručnjaci upozoravaju da bi takav scenario mogao da otvori vrata vrlo opasnoj eskalaciji ako bi neka strana procenila da više nema izlaza.
Predsednik Rusije Vladimir Putin je više puta upozoravao da se ne računa na pretpostavku da će zemlja pristati na ekonomski kolaps bez ozbiljnih posledica za Zapad.
U takvim izjavama često se naglašava spremnost države da reaguje svim raspoloživim sredstvima, uključujući i nuklearni arsenal, ukoliko bi situacija otišla predaleko.
Zbog svega toga, iako se u političkim krugovima često govori o sankcijama kao o odlučujućem instrumentu, istorija pokazuje da ekonomski pritisak retko daje brze i konačne rezultate.
Na kraju, kako primećuju pojedini analitičari, nijedan veliki sukob u modernoj istoriji još nije dobio računovođa. A kako će se ova strategija razvijati u narednim godinama, ostaje otvoreno pitanje koje i dalje visi negde između ekonomije, geopolitike i realnosti na terenu.
