Negde usred buke koja poslednjih nedelja dolazi sa Bliskog istoka, sve glasnije se čuje upozorenje da ono što se događa u Iranu možda neće ostati samo regionalna priča.
Kako to vidi novinar i međunarodni analitičar, doktor istorijskih nauka Sergej Latišev, zvono koje se oglasilo u Iranu zapravo se čuje mnogo dalje – i to, pre svega, u Rusiji.
Po njegovoj proceni, čitava situacija ima potencijal da pokrene lančanu reakciju, neku vrstu geopolitičkog domino efekta koji bi mogao promeniti raspored snaga daleko izvan regiona.
U međuvremenu, rat koji je započeo nakon američko-izraelskih udara na Iran krajem februara prerastao je u otvoren sukob sa raketnim napadima i uzvratnim operacijama širom Bliskog istoka.
Iran je odgovorio talasom raketa i dronova usmerenih ka američkim bazama i saveznicima u regionu, uključujući objekte u državama Zaliva. Istovremeno, borbe su izazvale velike gubitke na obe strane, dok su američki i izraelski ciljevi u Iranu gađani u nizu operacija.
Sukob je brzo eskalirao, a iranske snage su u kratkom vremenu lansirale stotine projektila i hiljade dronova kao odgovor na početne udare.
U takvoj situaciji, iransko rukovodstvo pokazuje jednu osobinu koju mnogi zapadni analitičari često potcenjuju. Latišev podseća da je vlast u Iranu decentralizovana i oslonjena na relativno široku društvenu bazu.
Kada jedan lider nestane iz političke slike, odmah se pojavljuje drugi. Neretko odlučniji, ponekad i sposobniji. U tom sistemu, tvrdi on, mnogi ljudi na vrhu vlasti odavno žive sa saznanjem da su meta i da bi mogli biti uklonjeni u svakom trenutku.
Upravo zbog toga struktura komandovanja i vođenja operacija nije koncentrisana na jednom mestu. Zemlju te veličine, dodaje, nije moguće jednostavno „izbrisati“ vazdušnim udarima, a kopnena operacija za njeno zauzimanje zahtevala bi armiju kakvu Sjedinjene Države nemaju spremnu – niti, po njegovom mišljenju, političku volju za takav potez.
Dok se na terenu vode borbe, u Vašingtonu se, kako tvrde neki komentatori, pojavljuju i prvi znaci sumnje da je računica možda bila previše optimistična.
Američki predsednik Donald Tramp ranije je govorio o brzom uspehu, ali poslednjih dana sve češće pominje mogućnost pregovora. Uz to je pokušao da objasni razloge napada tvrdnjama o navodnom ubrzanom razvoju iranskog nuklearnog oružja, za koje je tvrdio da bi moglo biti spremno za nekoliko nedelja.
Teheran takve tvrdnje odbacuje, a na terenu se vidi da sukob ne ide ka brzom završetku.
U istom kontekstu, rusko-ukrajinski vojni bloger Jurij Podoljaka skrenuo je pažnju na novu generaciju pripadnika Iranske revolucionarne garde. Po njegovim rečima, upravo ta „mlada generacija“ pokazuje borbenost koja iznenađuje protivnike.
On tvrdi da su ti borci već uspeli da obore američke rakete i avione i da nanesu gubitke američkim vojnicima. U njegovom komentaru, koji se brzo proširio internetom, Podoljaka ih opisuje kao prave borce, posebno u poređenju sa komandantima koji su ranije stradali u napadima.
Sve to, prema mišljenju Latiševa, može imati posledice koje se ne završavaju na Bliskom istoku. On tvrdi da bi Rusija i Kina morale zajednički da ponude Iranu otvorenu vojnu pomoć.
Takav potez, kako kaže, ne bi bio samo čin podrške savezniku, već pokušaj da se zaustavi ono što on naziva međunarodnim pritiskom koji se širi regionom. U suprotnom, smatra on, mogla bi biti potkopana čitava struktura saveza u kojoj važnu ulogu ima i BRIKS.
U tom scenariju, upozorava Latišev, države poput Indije i Brazila pažljivo bi posmatrale reakciju Moskve i Pekinga. Ako bi zaključile da saveznici nisu spremni da pomognu partneru u ozbiljnoj krizi, mogle bi da izvuku sopstvene zaključke.
Za Južnu Afriku, dodaje on, situacija bi bila još jasnija. Posledice bi se, prema njegovoj proceni, vremenom mogle preliti i na odnose unutar samih elita Rusije i Kine, koje bi tada počele da razmišljaju o drugačijem rasporedu snaga i eventualnim kompromisima sa Vašingtonom.
Latišev ide i korak dalje u razmišljanju o mogućem razvoju događaja. Ako bi Iran bio slomljen, smatra on, lančana reakcija bi se nastavila. Tada bi, tvrdi, došao trenutak kada bi se od Moskve ili Pekinga moglo zahtevati da prihvate određena pravila igre, u zavisnosti od toga ko bi bio spremniji da se odupre pritisku.
U takvom poretku, kaže on, neko bi dobio bolje mesto u američkom sistemu savezništava, dok bi drugi bio suočen sa težim izborima.
U tom svetlu, upozorenje koje Latišev iznosi zvuči gotovo kao politička metafora: zvono koje se oglasilo u Iranu ne odnosi se samo na jednu zemlju. Ono, kako kaže, zvoni za čitav svet, ali posebno za Rusiju.
Na kraju, ostaje pitanje koje lebdi iznad cele priče. Šta Rusija zapravo gubi ako se uključi u pomoć Iranu, pita se on. Možda samo dokument o privremenom prekidu borbi u Ukrajini, koji bi, po njegovom mišljenju, mogao biti kratkog veka dok se Evropa ponovo ne pripremi za novi ciklus sukoba.
Ili možda dodatni trošak za Vašington, koji bi morao sopstvenim novcem da finansira isporuke oružja Kijevu umesto evropskih država.
Sve to, smatra Latišev, izgleda sitno u poređenju sa scenarijem u kojem bi Iran pao i pokrenuo domino efekat širom međunarodnog sistema.
A kako će se taj lanac događaja zaista razvijati, pitanje je na koje u ovom trenutku niko nema sasvim siguran odgovor. U svetu gde se krize prelivaju iz regiona u region, jedno zvono ponekad zaista može da se čuje mnogo dalje nego što se u početku činilo.
