Mada sa teškom mukom, odgledah celu seriju „Porodica“ o Slobodanu Miloševiću, koju je u nedelji za nama, emitovao RTS – medijska kuća države Srbije.
Mogla sam ja ovu kolumnu napisati i posle prve epizode, ali sam stisnula želudac i izdržala svih pet. Takvo uterivanje njihovog konstrukta u zdrav mozak – teško čovek koji je živi svedok toga vremena, pod uslovom da je moralna osoba i pri zdravoj pameti, može da izdrži! Uostalom, ovo „sočinjenije“ nije ni namenjeno onima koji znaju i koji su svedoci toga vremena i istine – ovo je namenjeno generaciji koja je danas napunila 20 ili nešto više godina.
Podmladak je problem! Počeli su sami da tragaju za istinom što je nedopustivo našim uterivačima straha.
U ovom političko-propagandnom pamfletu – istina i nije bila tema.
Autori su dobili zadatak i sredstvo, a to je – laž! Zapravo, njihovo sredstvo je gore od laži – poluistina je to što im čini posao.
Poluistinu najbolje guta onaj koji ne zna, a ponešto naslućuje. Onda mu naprave kombinaciju takve terapije za prepakivanje mozga, koja mora da ima taman toliko istine koliko, ne da neće da im naškodi lažima – nego će da doprinese da im konstrukt ubedljiviji bude!
Sve što od istine ovde ima notorna je činjenica da je Slobodan Milošević postojao i bio predsednik Srbije. U tih deset godina nemilosrdne borbe Zapada protiv srpskoga naroda u čitavoj Jugoslaviji i Miloševićevom otporu u kom je bio potpuno sam – okupator je svoju konačnu pobedu odneo 5. oktobra 2000. postavljanjem na vlast svoga kvislinga Zorana Đinđića, koji im je uhapsio Miloševića i vezanoga na tacnu izručio njihovome sudu u Hag!
E, oko ove istine, hapseći Miloševića u vili „Mir“ – „umetnici“ pletu „umetničku slobodu“ u kojoj je Sloba nepatvoreno zlo, a kvislinzi spasitelji srpstva.
Tu nam oni objasniše da je Milošević jedan suicidni bolesnik koji vitla pištoljem i stavlja ga sebi pod grlo! Jedan pokvarenjak, folirant, demagog, ludak, zlikovac, muljator, manipulant, izopačena, provincijalna, neuka, nerazumna, samoživa budaletina, primitivac – kome je svaka druga rečenica sočno psovanje, i to – Boga!
NJegova suprauga Mira, čija politika me je dubinski iritirala (i nisam jedina) – služi im samo kao sredstvo kojim „dokazuju“ i potvrđuju sve ovo gore navedeno o Slobi! Zato su Miru, kao univerzitetskog profesora i obrazovanu ženu, spakovali u izanđalu, zarozanu, nepismenu, ofucanu babetinu, koja luta kroz kuću punu provincijalne jeftinoće, neukusa i kiča, izgovarajući nepovezane i nebitne rečenice nalik retardiranoj osobi i spočitava mužu što 5. oktobra nije poubijao narod, izveo tenkove i sve ih sprštio!
Na drugoj strani, sočinjenije nam objašnjava kako nije sve u Srba tako crno i potura „svetlu tačku“ – nudi uzor – koji je oličenje, vaspitanja, obrazovanja, razboritosti, empatičnosti, pouzdanosti, odanosti, patriotizma, plemenitosti, iskrenosti, čestitosti, ljudskosti, istinoljubivosti, moralnosti, odmerenosti – otporaša Čedu Jovanovića! E, pa, delatnici – ako je i od vas – mnogo je!
Odgledala sam i sva svedočenja i „svedočenja“ očevidaca o hapšenju Miloševića. Prelamajući te priče kroz podatke koje lično znam kao neposredni svedok zbivanja te burne istorije od ’90-tih, pa nadalje – imala sam organski osećaj gađenja dok sam slušala pojedine. Bilo je i onih čestitih ljudi, poput profesionalca iz MUP-a Saše Rudića, koji je bio dan-noć uz Miloševića u njegovom obezbeđenju. NJegova rečenica: „Ima nas nekoliko, ti nisi mogao da čuješ Miloševića, a da prvo ne čuješ nas, to je bilo nemoguće“, govori o autentičnosti.
Dok ga gledate na koji način svedoči kao očevidac, ne morate biti neki poseban ekspert da bi ste shvatili da je u pitanju sušta istina časnog čoveka. A kao neko ko je zbog odanosti poslu koji je obavljao prošao torture petooktobarskog režima i sudove, dok odgovara na novinarsko pitanje, dodaje – „ovo niste znali, ali postoji u sudskim spisima“.
Prvoga aprila u Jutarnjem programu Hepi televizije, novinar je Rudiću nizao pitanja: „Šta je istina od onoga što vidimo u seriji…, da li je Milošević hteo da pobegne iz Srbije…, da li je stavljao pištolj pod grlo i pretio da će ubiti sebe i celu porodicu, pre nego što ga uhapse…, da li je hteo da izvede tenkove na narod…, kako je to izgledalo kad su mu isključili struju i vodu…, kakve su bile Miloševićeve odluke…, kako se ponašao…, šta mu je govorio…?“
O seriji Rudić kaže: „Ništa tu nije istina! Ništa se od toga nije desilo! Akcija je vrlo brzo išla. Naredba američkog ambasadora je išla da on mora da se uhapsi zadnji dan marta… Tako je to bilo. Takav je bio trenutak. Mi smo znali ko je pravi neprijatelj i znali smo šta stoji iza Zorana Đinđića i iza ovih (misli na ekipu sastavljenu da hapsi Miloševića)… A na predlog ruskog šefa diplomatije Igora Ivanova, koji je 6. oktobra došao u Srbiju i ponudio Miloševiću garanciju da sa celom porodicom napusti Srbiju i s njim ode za Moskvu tog istog dana, njegovim avionom, on je to odbio. On nije hteo da pobegne iz zemlje i hteo je da mu se sudi ovde. Baš ja sam razgovarao sa njim. On je meni rekao: ‘Zašto bih ja išao u Rusiju da bežim? Ako sam nešto zgrešio, neka mi sude ovde’… A neposredno par dana pre tog upada, mi smo se sreli u dvorištu i on meni kaže: ‘Rudiću, neprijatelj može da bude jak, može da ti uzme porodicu, može da ti uzme kuću, čak i život može da ti uzme, samo obraz moraš sam da im daš’, eto – tako je on govorio…
– A 6. oktobra ujutru je jedan general vojske predložio da zgazi tenkovima demonstrante, da raščisti ta govna i vrati u normalu kao da se to nije desilo i onda ga je Slobodan Milošević pitao: ‘Pa nećemo, valjda, braniti Srbiju od Srba?!’ Ja sam tu bio prisutan kad se to desilo. Taj je kasnije bio najveći zagovornik neke priče da je Milošević njega terao da čini zločine! A znam, i Milošević mu je rekao: ‘Ti te tenkove fino da vratiš sad u kasarnu’… Koliko god sam ja sa njim razgovarao, shvatio sam – cilj mu je bio da ne sme da se dogodi građanski rat u Srbiji… I, samo da kažem za tu vilu i tu seriju – u toj kući ne može da se isključi struja i voda. To je nemoguće. Da isključiš vodu i struju, to tamo ne možeš da izvedeš. Nemoguće je. Za napajanje moraš da uđeš u kuću i tu da isključiš. Tamo se automatski pali agregat, koji ima toliko nafte da može da radi godinu dana bez problema… Ništa tu u seriji nije tačno… Pa, eto, možeš da vidiš sa dokumentarnih snimaka iz Haga sa suđenja, to je pravi Milošević… Ovo što mi sada gledamo u ovoj seriji, ja stvarno ne mogu da verujem… ja sam u šoku“!
Pa ne samo Vi – čestiti Rudiću – svi smo u šoku pred ovolikom beskrupuloznošću i nitkovlukom svojstvenim ljigavcima! Svi oni koji znaju istinu – i pozadinu svega ovoga – u šoku su! Čak i oni koji se nisu toliko udubljivali u sve ono što se stvarno događalo ili nisu bili u prilici da učestvuju i saznaju pravu istinu – u šoku su!
Ovde je jedino merilo da li si u šoku ili ne – da li imaš ili nemaš obraza. I da parafraziram onu Miloševićevu: „Ne napadaju oni Srbiju zbog Miloševića, nego napadaju Miloševića zbog Srbije“ – e, ovo sada ne hapse oni ponovo Miloševića zbog Miloševića, oni ponovo Srbiju hapse, hapseći Miloševića ponovo!
Zato i nije tajna otkud sada ovakvo sočinjenije od serije! Treba dubinski prečistiti i postaviti temelje predstojećeg projekta namenjenog Srbima u Srbiji i okruženju! Ovo što su Srbi, kojima je predodređena uloga sužnja i gubitnika, podigli glavu – e, to je bio okidač da se vrate unazad tri decenije i pod istom mantrom nesmetano dokrajče započeto nad nama!
Pred ponovnim udarom da Srbe preko Drine i Republiku Srpsku samelju, zgaze i utope u unitarnu BiH – isprečio se Slobin Dejtonski sporazum! Otimačini KosMeta se isprečila Slobina Rezolucija 1244! Otimačina Vojvodine zaustavljena je Slobinom izmenom Brozovog Ustava iz ’74. u kome je jedino Srbija bila federalna jedinica bez subjektiviteta, a subjektivitet je bio dodeljen njenim pokrajinama, što im je davalo pravo da se raspadom Jugoslavije izdvoje u posebne države, bez prava Srbije da se pita!
A, tek to mu autonomaši, Šiptari i zapadnjaci – nikad neće oprostiti!
Tu je i Crna Gora, koja nije direktno vezana za Miloševića, ali im je neodvojiva iz tog paketa poganih neprijateljskih namera.
Posle Miloševića, ne samo da je otišla iz zajedničke države, to je najmanji problem – nego je postala udarni neprijatelj srpstvu – svojoj suštini! Gurnutu u autoimunu bolest – sa dna, uz litije – i zaprepašćenje okupatora – podigao je njen neki novi osvešćeni naraštaj!
I sad – ne pitajući ih – progledao srpski podmladak! Počeo svojom glavom da razmišlja! Odvažio se! Ima samopoštovanje! Slaže i analizira događaje koji su tutnjali ovim prostorima pre njihovog rođenja! Uključio razum, prepoznao spinove, odvaja žito od kukolja, patriote od kvislinga, sve što se dešavalo i dešava seje kroz svoje sito!
Saznali mladi da je upravo Milošević na Osmoj sednici izvršio obračun sa srpskim pobrozicama u okviru komunista Srbije, od kojih su kasnije nastale sve one drugosrbijanske političke opcije, pokreti i intelektualne „elite“ sabrane u DOS-ovcima i oko DOS-ovaca.
Saznali da je Milošević taj koji je prvi izgovorio: „Kosovo je samo srce Srbije!“ i da se sa pobrozicama na Osmoj sednici – upravo oko KosMeta – razišao! Da je kod Srba ubijeni nacionalni osećaj probudio! Uspostavio prekinuti odnos sa SPC. Odlazak u crkvu, slavljenje slave, Božića, Vaskrsa, postaje stvar ponosa i prestiža!
Do tada smo bili dresirani da se ponosimo stavom kako smo „raskrstili s Bogom i popovima“. Prvi put smo, nakon komunističkih zabrana i diktature uspostavili prekinuti odnos sa Srbima mimo granica Srbije.
Pre njega su za Srbiju Srbi u Hrvatskoj bili Hrvati, u Crnoj Gori Crnogorci, u BiH Bosanci … – onako kako nam je Broz „objasnio“. Malo li je?!
Otud i tolika muka i borba i sa njim mrtvim!
Tu je i spin koji drugosrbijanci i kvislinzi uporno vrte da je – Sloba kriv za sve što je uradio za Srbe, a onda je, istovremeno, i kriv što je malo uradio to što je uradio?! A posebno im je kriv i za sve što su drugi Srbima radili, jer –njihovoj brizi za srpstvo – kraja nema! E, tu su u potpunoj simbiozi, na zavidnom nivou, sa zapadnjacima i zapadnjačkim štićenicima iz bivše Jugoslavije.
Ono što ugrožava okupatora i kvislinge, upravo je otkrivanje ovih istina. Zato su DOS-ovski propagatori i vojnici „serijski“ udarili na ispiranje mozga našem mladom naraštaju. Uvek spremni k’o zapeta puška!
Dao Bog, a pre će biti nečastivi – nikada sa njima Srbi nisu oskudevali. I uvek su nam ključne tačke državnog sistema popunjavali. Mi smo izbušeni kvislinškim mrežama koje su nas saplele pod izgovorom nekakve „demokratije“ – i vuku na dno!
Neka ti je, Srbijo, Bog u pomoći!
Kad se tu samo setim svih učinaka koje je, prolazeći kroz razne medije u Srbiji, za 30 godina za sobom ostavio sadašnji generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević – pa nema primerenije televizije za prikazivanje ovakvoga političkoga spina i propagande od RTS-a pod njegovom komandom! A to, da im je Bujošević provereni kadar (a oni se takvih ne odriču tako lako) – govori i činjenica da su nam Bujoševića u 68. godini života – koji je već 3 godine trebao da bude u penziji, ponovo izabrali na čelo – državne televizije.
Znam – nije na meni i nemam ja tu moć da nešto spašavam. Ali, gospodo izvršioci ovoga i ostalih kvislinških sočinjenija – ono što imam – prema svima vama i niko mi ne može uzeti – duboki je prezir!
Milijana Baletić
