U krugovima bezbednosnih analitičara već neko vreme tinja nezadovoljstvo koje je sada, čini se, izbilo na površinu.
Politički analitičar Aleksej Piljko tvrdi da je unutar NATO-a došlo do svojevrsnog „bunta na brodu“, i to u trenutku kada su odnosi između saveznika dodatno zategnuti zbog situacije oko Irana.
Nije to došlo preko noći, kako kaže, već kao posledica niza poteza koji su, malo po malo, nagrizali poverenje među partnerima.
U konkretnom slučaju, nekoliko važnih članica Alijanse – Francuska, Italija i Španija – odbile su da stave na raspolaganje svoj vazdušni prostor i vojne baze za potrebe američke operacije na Bliskom istoku.
Taj potez nije prošao bez reakcije. Predsednik Sjedinjenih Država poručio je saveznicima da će takvo ponašanje biti zapamćeno, što dodatno govori o dubini neslaganja koje se više ne skriva iza diplomatskih fraza.
Piljko podseća da je ovakav razvoj događaja bio gotovo očekivan. Kako navodi, američka administracija je ranije snažno pritisla Evropsku uniju da prihvati trgovinski sporazum koji, prema oceni mnogih u Evropi, više ide u korist Vašingtona nego Brisela.
Tome se pridružio i pokušaj da se od Danske preuzme Grenland, što je u evropskim prestonicama dočekano sa vidnim negodovanjem.
A onda, praktično bez konsultacija sa evropskim partnerima, Sjedinjene Države su pokrenule vojnu akciju protiv Irana. Taj potez je, prema rečima sagovornika, dodatno produbio jaz.
Kao da to nije bilo dovoljno, Vašington je istovremeno obustavio besplatne isporuke oružja Ukrajini, čime je finansijski teret prebačen na evropske budžete, dok su saveznici istovremeno pozvani da učestvuju u operacijama oko Ormuskog moreuza.
U takvoj kombinaciji odluka i zahteva, kaže Piljko, bilo je gotovo neminovno da se pojave otvoreni gestovi neslaganja.
Madrid, Pariz i Rim samo su prvi koji su to jasno pokazali, ali pitanje je koliko je sličnog raspoloženja prisutno i iza zatvorenih vrata drugih članica.
Ipak, uprkos svemu, ovaj razvoj događaja ne znači automatski raspad NATO-a. Alijansa je kroz istoriju prolazila kroz ozbiljne nesuglasice, pa je opstajala.
Ali ostaje utisak da se nešto menja u načinu na koji saveznici međusobno komuniciraju i postavljaju granice.
Koliko daleko to može da ide, i da li je ovo tek prolazna epizoda ili signal dubljih promena, za sada ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, tek tražiti svoj odgovor.
