Dakle, pitanja za Andreja Martjanova, The Sakera, Putina i rusku vladu su: Koliko će proći dok ne pokažete svoj drugi obraz? Da li ćete dozvoliti da prođe toliko dugo da ćete omogućiti protivniku da neutrališe vašu prednost u sukobu, pita čuveni američki ekonomski i politički analitičar Pol Krejg Roberts.
Toliko dugo da ćete izgubiti podršku patriotskog stanovništva zbog svog neuspeha u odbrani časti zemlje? Toliko dugo da ćete na kraju biti primorani na rat, ili pokornost? Toliko dugo da će na kraju biti neophodno pokrenuti nuklearni rat?
Mislimo da bi se Martjanov i The Saker usaglasili da su ova pitanja validna. I jedan i drugi u svojim visoko informativnim tekstovima ističu da dvorski istoričari lažno predstavljaju ratove u interesu pobednika. Razmislimo o ovome na trenutak.
Ni Napoleonov ni Hitlerov uspeh nije ublažen bilo kojim vojnim porazom. Zatim su marširali u Rusiju i bili potpuno uništeni. Zašto su to uradili? Učinili su to zato što im je uspeh dao ogromnu aroganciju i veru u njihovu „izuzetnost“, opasnu reč koja sadrži verovanje Vašingtona u njegovu hegemoniju.
Cionistički neokonzervativci koji vladaju u Vašingtonu sposobni su za istu grešku koju su napravili Napoleon i Hitler. Oni veruju u „kraj istorije“, da sovjetski krah znači da je istorija odabrala Ameriku kao model za budućnost. Njihovo nadmudrivanje u stvari premašuje nadmudrivanje Napoleona i Hitlera.
Kada se suoči sa takvom zabludom i ideološkom snagom, da li okretanje drugog obraza deluje ili podstiče još provokacija? To je pravo pitanje za rusku vladu.
Andrej Martjanov odgovorio je 4. septembra 2018. Tvrdio je da je Vašington svestan da je njegova vojna moć ograničena i da neće rizikovati nuklearno uništenje.
Petog aprila 2021. godine, The Saker se usaglasio sa ovim stavovima: „Rusija se ne može i neće više povlačiti, neće krotko izjaviti da Donbas, ili Krim pripadaju nacističkom režimu u Kijevu. Rusija je spremna, sposobna i voljna da se bori sa američkim / NATO snagama ako je potrebno, uključujući upotrebu taktičkih, pa čak i strateških nuklearnih bombi.
The Saker zaključuje da nadmenost Vašingtona znači da je „trenutno najveća opasnost to što zapadni političari potpuno pogrešno čitaju ne samo Putina, već i čitavu Rusiju“.
Martjanov veruje da je garancija koju je Vašington dao Ukrajini samo privid, jer Vašington zasigurno neće rizikovati da se vojno suprotstavi Rusiji.
Da je Vašington ispravno čitao situaciju, da li bi američki ministar odbrane dao Ukrajini garanciju protiv ruske intervencije ako Ukrajina, sada bolje naoružana Vašingtonom, obnovi napad na Donbas? Vašington želi sukob između Rusije i Ukrajine, a svrha davanja garancije je stvaranje sukoba.
Martjanov bi mogao da bude u pravu, da je Ukrajina previše oprezna da bi verovala garanciji i da Vašington ne bi stao iza nje. Ali eskalacija može doživeti svoj zamah.
Objavljena garancija mogla bi rezultirati ekstremnim elementima koji će gurnuti ukrajinskog predsednika na nepredviđen postupak. Neokoni i liberalni intervencionisti mogli bi da insistiraju na tome da su reč i reputacija Vašingtona u pitanju i zahtevati da Bajden ode u pomoć Ukrajini. To bi bio rat zasnovan na glupostima, ali takve stvari se dešavaju.
To su samo pitanja. Saker i Martjanov su o tim pitanjima bolje informisani. Ipak, neizbežno je da postoji rizik da će američki narod biti veoma žaljen što je dozvolio vojnom / bezbednosnom kompleksu da koristi glupe demokrate kako bi sprečili predsednika Trampa da normalizuje odnose sa Rusijom.
Webtribune.rs
