Od 49 komada oružja, samo 4 su vozila za lansiranje raketa, 2x ili 3x toliko bi bilo potrebno za zatvaranje vazdušnog prostora nad čitavom zemljom.
Ove nedelje su ruski zvaničnici izjavili da je isporuka S-300 za Siriju završena i da je u ovu prvu seriju uključeno 49 komada “vojne opreme,“ uključujući radare, kontrolna vozila i četiri lansera.
Ruski zvaničnici su dodali da bi, ako je potrebno, ta brojka mogla biti povećana na 8-12 lansera. Ministar odbrane Šojgu je dodao da će “mere koje ćemo preduzeti biti posvećene tome da se osigura 100 posto bezbednosti i sigurnosti naših ljudi u Siriji, i to ćemo i učiniti.“ Ovo ostavlja mnogo neodgovorenih pitanja.
[adsenseyu1]
Prvo, još uvek nije jasno koja verzija S-300 je dostavljena Siriji. Neki izvori kažu da bi to mogao biti S-300PMU2, drugi pominju S-300VM, dok ostali spekulišu da bi to mogao biti S-300V4 ili njegova izvozna verzija Antej-2500. Poštedeću vas tehničkih detalja, ali treba napomenuti da dok se ne pojavi specifična verzija S-300, biće vrlo teško proceniti potencijalni uticaj ove isporuke.
Originalni S-300 možda do sada nisu zastareli, ali većina njih definitivno nije vrhunska tehnologija vazdušne odbrane. (Prvi S-300 su ušli u službu sa sovjetskom vojskom krajem sedamdesetih godina!). Ali najnovija verzija S-300 je po mogućnostima veoma blizu S-400 sistemu i time se nalazi među najsposobnijim sistemima vazdušne odbrane ikada napravljenih.
Na primer, mnogo toga je učinjeno iz činjenice da su Izraelci imali mnogo godina da proučavaju S-300 koji su isporučeni Grčkoj, ali ono što se često previdi jeste to da je verzija koja je dostavljena Kirpu i koja je kasnije ponovo raspoređena u Grčku bio (relativno zastereli) S-300PMU-1. Verovatnoća da bi Rusi ovu verziju isporučili Sirijcima je skoro pa nula.
Međutim, kada pomislim da izraelskog ministra odbrane Libermana koji je izjavio da “jedna stvar mora biti jasna: Ako neko zapuca na naše avione, mi ćemo ga uništiti. Nije bitno da li je to S-300 ili S-700.“ Njemu su izraelski vojni analitičari verovatno rekli da S-300 nije tako strašno oružje i propustio je činjenicu da se to odnosilo na stariju verziju a ne na vrstu koju bi Rusi koristili danas.
Ono što je sigurno je da samo četiri lansera nisu mnogo, ali su dovoljni da zaštite bilo koji deo Sirije. Oni će takođe povećati ukupan broj ruskih/sirijskih raketa vazdušne odbrane i time če pomoći da se postigne zvanično postavljeni cilj obezbeđivanja “100 posto bezbednosti“ ruskim snagama u Siriji. Međutim, to sigurno nije dovoljno da se stvori kompletna zona zabrane letova nad čitavom zemljom, bar ne protiv napada velikih razmera.
[adsenseyu1]
Ipak, Rusi već imaju S-300 (pa čak i S-400) u Siriji, a još 4 lansera im pružaju dodatnu vatrenu moć, ali ne i nove mogućnosti. Mislim da je najverovatnije objašnjenje to da će S-300 koji su isporučeni Sirijcima štititi nekoliko važnih strateških meta (Damask?), dok će istovremeno dodavati vatrenu oć (relativno maloj) ruskoj operativnoj grupi u Siriji.
Što se tiče izjave da bi moglo biti isporučeno i dodatnih 4-8 lansera, to je znak da Rusi žele da svoje opcije zadrže otvorenima dok istovremeno stvaraju namernu dvosmislenost po pitanju toga koliko vatrene moći oni zapravo poseduju u bilo kom momentu.
Drugo, ponoviću ono što sam rekao ranije: S-300 nisu ono što je Sirijcima najpotrebnije. U smislu protivvazdušnih raketa, ono što je njima najpotrebnije je veći broj Pancir-S1/2 mobilnih sistema vazdušne odbrane srednjeg i kratkog dometa. Ne samo da su Panciri idealni za zaštitu od udara krstarećim raketama, već oni takođe mogu štititi S-300, što će postati kritično pitanje ako Izraelci odluče da pokušaju da ih unište (što su pretili u prošlosti da će uraditi).
Ono što S-300 prvenstveno dodaje sirijskim mogućnostima nije toliko mogućnost presretanja više raketa, već sposobnost da prate i angažuju AWACS i druge borbene upravljačke i izviđačke avione na veoma velikim dometima. U teoriji, S-300V4 bi mogao Izraelcima onemogućiti da AWACS postave na bilo koji koristan domet.
AWACS bi ili morao ostati predaleko da bi bio od koristi, ili preuzeti veliki rizik da bude oboren sa veoma brzom i veoma pokretljivom raketom (S-300V4 rakete imaju paket leta od 400 km na 7,5 Maha ili 350 km na 9 Maha!). Ako Izraelci zaključe da Sirijci sada imaju S-300V4, oni će morati drastično smanjiti svoje vazdušne operacije u Siriji i prebaciće se na taktičke (zemlja-zemlja) balističke rakete i artiljerijske sisteme dugog dometa. Više S-300 takođe poboljšava ukupnu radarsku pokrivenost i popuniće neke praznine koje su stvorili sirijski planinski venci.
Treće, ostalo je relativno nejasno, možda i namerno, koje sisteme elektronskog ratovanja je Rusija rasporedila (ili će rasporediti) u Siriji i u kom broju. Mogući kandidati uključuju Zhitel R-330Zh elektronski obaveštajni sistem i sistem za ometanje, Borisoglebsk-2 RB-301B oružani sistem za elektronsko ratovanje i Krasukha-4 sistem za ometanje.
Što se tiče automatizovanog sistema za komandu i kontrolu koji bi mogao biti raspoređen u Siriji, moja pretpostavka je da bi Polyana D4M bio glavni kandidat. Kakva god ova mešavina na kraju bila, ja bih tvrdio da ovo predstavlja značajniju sposobnost nego dodatni S-300 lanseri. Naravno, to je mešanje jabuka i narandži, ali moramo imati na umu da su ovi sistemi za elektronsko ratovanje izuzetno moćni multiplikatori sile koji mogu drastično povećati i ruske i sirijske odbrambene sposobnosti tako što će ometati GPS signale, linije podataka, signale mobilnih telefona (koji se koriste za ciljanje i obaveštajne poslove).
Elektronsko ratovanje je jedno polje u kom su Izraelci uvek uživali ogromnu nadmoć nad svojim arapskim žrtvama, a činjenica da se to sada promenilo je izuzetno uznemirujući razvoj za njih, čak i ako to nikada neće priznati.
Kao što je predviđeno, Izraelci su se izjasnili kao superiorni i neranjivi, tako da će oni nastaviti svoju politiku (potpuno ilegalne) agresije prema Siriji. Oni imaju nekoliko opcija ovde: Izraelci bi mogli odlučiti da se drže osnovnih simboličnih napada na nezaštićene mete i da objave svaki put da su uništili ogromno skladište raketa Hezbolaha ili sirijsko postrojenje hemijskog oružja.
To bi u velikoj meri pomoglo u podsticanju Netanjahuovih “patriotskih“ akreditiva, zadržavajući pravu akciju na čisto simboličnom nivou. Druga opcija bi bila da upotrebe balističke rakete i artiljeriju dugog dometa i da udare na neke stvarne mete.
Na kraju, Izraelci bi mogli pokušati da pokrenu složen i veliki vazdušni napad na sirijske sisteme vazdušne odbrane u pokušaju da pokažu da S-300 nisu veliki problem za njih.
Opcija korišćenja balističkih raketa je verovatno najverovatnija (i ako Sirijci ne drže svoje S-300 prilično blizu jedan dugom (kako bi se mogli međusobno štititi), Izraelci bi takođe mogli da ih unište).To je prilično rizičan plan jer bi, ukoliko bi bio uspešan, to samo rezultiralo sa više isporuka sistema vazdušne odbrane iz Rusije.
Ovo je nešto čemu bi se SAD mogle oštro protiviti jer svaki put kada Rusi isporučuju vojnu opremu Sirijcima kako bi ih zaštitili od Izraelaca, oni takođe poboljšavaju sirijsku sposobnost da sa svoju zemlju odbrani od SAD/NATO/CENTCOM napada (isporuka S-300 Sirijcima je jednako katastrofalna za SAD kao što je i za Izrael, tako da pretpostavljam da su američki komandanti prilično ljudi na Izraelce zbog stvaranja ove situacije).
Važno je imati na umu da iako su S-300 zasigurno značajni sistemi vazdušne odbrane, oni nisu čudotvorno oružje koje bi, samo po sebi, moglo sprečiti Izraelce da napadnu Siriju. Najnovija isporuka vojnog hardvera iz Rusije će definitivno označiti nagli porast u sirijskim (i ruskim) odbrambenim sposobnostima, ali ako su Izraelci odlučni da nastave da napadaju Siriju, Rusi će morati da isporuče još sistema.
Govoreći o Izraelcima, njihova velika delegacija koja je putovala u Moskvu je očigledno uspela samo da dodatno iziritira Ruse. Spekulisao sam da su oni možda predstavili neke vrste oslobađajućih dokaza, ali sam pogrešio: očigledno je da nisu imali ništa da kažu osim “Iran je loš“ i “Sirija je odgovorna.“ To je ono što je izazvalo Ruse da pokažu evidenciju radarskih podataka ruskog S-400 u Siriji kako bi dokazali da je svaka reč koju su Izraelci rekli bila laž, laž i laž.
Ja to vidim kao još jedan dokaz apsolutno neverovatne kombinacije ogromne nesposobnosti i neverovatne arogancije Izraelaca. Način na koji su oni sproveli čitav svoj napad je već svedočanstvo njihovog ogromnog manjka profesionalizma, i samo su dodali ulje na vatru kada su se pojavili u Moskvi i pogledali Ruse pravo u oči i lagali o svemu (iako su morali znati da su Rusi imali sve zabeleženo iz sekunde u sekundu).
Kada je Putin govorio o “lancu tragičnih okolnosti,“ on je vrlo ljubazno pokušavao da im da priliku da se izvine i nadoknade Rusima, ali za izraelski Herenvolk (“gospodarsku rasu“) bi to bilo potpuno neprihvatljivo. Oni su uradili ono što uvek rade: Pojačali su pritisak i optužili sve svoje kritičare za antisemitizam. Šta je još novo?
U zaključku ću reći da, iako bih vrlo lako mogao pogrešiti, da još uvek ne verujem da su Izraelci imali neki sofisticirani plan da ostvare još neke ciljeve.
Tokom proteklih godinu dana su Izraelci obavestili Ruse o svojim planiranim vazdušnim napadima u Siriji putem njihove dekonfliktne linije samo u 10% slučajeva. Za preostalih 90% slučajeva se nisu ni potrudili, uprkos tome što su u svom sporazumu sa Rusijom obećali da će to učiniti.
Nasuprot tome, Rusi su uvek obaveštavali Izraelce o svojim operacijama, kao i Amerikanci prema Rusima. Ali Izraelci jednostavno misle da se oni ne moraju pridržavati bilo kakvih normi ponašanja. Takvo ponašanje ih u budućnosti može dovesti u veliku nepriliku i otvoreni rat sa Rusijom.
Webtribune.rs
