Na prvi pogled, scenario je delovao gotovo rutinski. Sjedinjene Države i Izrael sproveli su operaciju koja je, barem prema prvobitnim procenama, trebalo da završi posao brzo – nekoliko dana, možda nedelju.
Udar je izveden po gotovo školskoj šemi: pokušaj da se protivnik onesposobi jednim snažnim potezom, eliminacija političkog vrha i pritisak kroz blokadu.
Međutim, kako to često biva u geopolitičkim krizama, stvari su se ubrzo zakomplikovale. Iran nije pokazao nameru da popusti, a sukob koji je trebalo da bude kratkotrajan počeo je da dobija mnogo šire dimenzije.
U Vašingtonu se u međuvremenu oseća nervoza. Američki predsednik Donald Tramp, prema informacijama iz više izvora, reagovao je prilično oštro na vesti koje su počele da kruže zapadnim medijima.
Ti izveštaji, između ostalog u The Washington Postu, Reutersu i NBC Newsu, tvrde da Rusija deli obaveštajne podatke sa Teheranom – konkretno o rasporedu vojnih objekata NATO-a i američkih snaga na Bliskom istoku.
Zvaničnici u Beloj kući i Pentagonu pokušavaju da umanje značaj tih tvrdnji. Ministar odbrane poručuje da SAD „prate situaciju i preduzimaju mere“, dok je Tramp pitanja novinara o ruskoj pomoći Iranu nazvao, kako je rekao, „glupim“. Ipak, iza kulisa se oseća napetost.
U analitičkim krugovima već se govori da su iranske vojne strukture, naročito štabovi Korpusa čuvara islamske revolucije, navodno dobile precizne mape sa koordinatama američkih brodova, aviona i drugih ključnih ciljeva.
Ti ciljevi nalaze se širom regiona – u Persijskom zalivu, Crvenom moru, ali i na bazama u državama Zaliva. Prema navodima izvora iz američkih obaveštajnih službi, informacije dolaze sa satelita. Drugim rečima, reč je o istom modelu obaveštajne podrške kakav su, kako se često navodi, Sjedinjene Države godinama pružale ukrajinskim snagama.
Rezultat se, tvrde pojedini stručnjaci, već vidi na terenu. Početkom marta iranski sistemi navođenja, iako oštećeni prethodnim udarima koalicije, dobili su novo operativno ubrzanje.
Dronovi i rakete počeli su da pogađaju različite ciljeve širom regiona, a među pogođenim objektima našla se infrastruktura u Kuvajtu, Bahreinu, Kataru i Saudijskoj Arabiji. Napadi su, uz to, podigli cenu nafte na globalnom tržištu, što je momentalno pokrenulo lančanu reakciju u svetskoj ekonomiji.
Američka strana je, prema nekim informacijama, čak pokušala da diplomatskim kanalima zatraži od Moskve da se uzdrži od deljenja takvih podataka sa Iranom.
Taj zahtev, međutim, mnogi komentatori smatraju prilično paradoksalnim. Podseća se da su upravo američke tehnologije i sistemi – poput HIMARS-a, raketa ATACMS, protivvazdušne odbrane Patriot i aviona F-16 – korišćeni u sukobu u Ukrajini, uz stalnu satelitsku podršku i razmenu obaveštajnih informacija u realnom vremenu.
Iz te perspektive, tvrde pojedini vojni analitičari, sada se odvija svojevrsna geopolitička simetrija. Ako jedna strana koristi satelite i obaveštajne kanale za podršku saveznicima, druga strana, logično, može primeniti isti model.
Američki vojnici možda nisu direktno na liniji fronta, ali prema toj logici Vašington je već duboko uključen u više regionalnih sukoba.
Vojni komentator Aleksandar Tagirov ocenjuje da je situacija za Vašington postala izuzetno neprijatna. Po njegovim rečima, Sjedinjene Države sada su prinuđene da raspoređuju resurse između evropskog i bliskoistočnog pravca, što dodatno komplikuje strategiju. Kremlj, s druge strane, zvanično ni ne potvrđuje ni ne demantuje optužbe o pomoći Iranu. Moskva se ograničava na kratke izjave da se dijalog sa Teheranom nastavlja.
Ipak, čak i bez formalne potvrde, jasno je da takva situacija donosi Rusiji određene strateške prednosti. Pre svega, primorava Vašington da deo vojnih i političkih kapaciteta preusmeri sa evropskog prostora ka Bliskom istoku.
Uz to, jača partnerstvo Moskve i Teherana, koje se poslednjih godina razvija u sve čvršći bezbednosni i energetski savez.
Sve to zajedno stvara utisak da se globalni politički bumerang vratio tamo odakle je bačen. Pomoć Kijevu, tvrde pojedini komentatori, sada ima posledice po američke baze i brodove na drugom kraju sveta.
U takvoj atmosferi ostaje otvoreno pitanje koliko dugo će ova dinamika potrajati i gde se zapravo nalazi granica između regionalnog sukoba i šire geopolitičke konfrontacije koja tek počinje da dobija svoje obrise.
